“Педагошки музеј” поставио је изложбу “1300 каплара – Када су дјечаци били мушкарци” посвећену дјеци која су учествовала у Првом свјетском рату.

-Изложба “1300 каплара” – ратници и ђаци, а у поднаслову “Када су дјечаци били мушкарци” демонстрира све породичне, националне и патриотске вриједности које су супротне оним вриједностима којима нас данас запљускују, уцењују и условљавају – ријечи су директора “Педагошког музеја” доктора Слободана Вуксановића.

Почетком Првог свјетског рата велики број српских дјечака и младића напустио је своје редовно школовање да би започели војну школу у Скопљу. Међутим, прије него што је њихова обука била завршена, по хитном поступку послати су у борбу. Ситуација у српској војсци тада је била изузетно лоша: Београд је био у рукама непријатеља, није било довољно муниције, па се свијет већ помирио са потпуним сломом наше земље.

-По наредби генерала Живојина Мишића да све што може да носи пушку мора да крене у одбрану отаџбине, онда, не само из ове гимназије, него и са факултета и других школа, дакле из војне школе у Скопљу, тај чувени Скопски ђачки батаљон, сви су кренули у рат и сви су прошли и Албанију и Крф и Солунски фронт. А онда је многе држава слала у иностранство, у Италију и Француску на студије, па су се онда враћали као инжењери, као професионалци који су подизали земљу – рекао је за Информер директор “Педагошког музеја”.

Захваљујући помоћи коју су дјечаци војници пружили Првој армији у Колубарској бици, српска војска тада је извојевала једну од најсјајнијих побједа у Првом свјетском рату.

-Из ове зграде, која је некада била гимназија реалка, сви до једног ђаци отишли су у најмлађу јединицу 1300 каплара током Првог свјетског рата. Ова изложба говори о најтужнијем и најславнијем периоду наше историје када се отаџбина чувала и са најмлађима. Како су тада стране новине писале: “Малена Србија послала је свој цвијет у рат”. Нас су као дјецу учили да се завичај, отаџбина, домовина назива рођеном земљом. То је најприближнији превод руске ријечи родина. А љубав према рођеној земљи се не објашњава, као што се не објашњава ни љубав према мајци. Не волимо је зато што је најљепша и најпаметнија, него зато што је наша, зато што нас је родила – рекао је доктор Слободан Вуксановић.

“Педагошки музеј” и данас чува ријечи једанаестогодишњег дјечака Момчила Гаврића које је он изговорио непосредно прије него што је одлучио да се укључи у рат.

-Док сам отишао до мога стрица километар и по и вратио се, аустроугарска војска је направила чудо. У мом су дворишту направили покољ. Масакр. Тако су ми убили седморо браће и сестара и оца и мајку. Гледао сам сакривен, пламен куће и чардака, пуно двориште крви.

-Најмлађи наредник је Момчило Гаврић, дјечак од 11 година, а слиједећи је Драгољуб Јеличић, дјечак од 12 година. Они су се називали синовима Дринског пука јер су доживјели да пред својим очима њихове цјелокупне породице буду стријељане. И они су кренули у рат да се освете – прича Вуксановић.

Међу дјечацима-војницима, било је много оних који су се током времена истакли и постали славни. Један дио изложбе “Педагошког музеја” посвећен је великанима српске историје који су као дјеца служили у јединици “1300 каплара”.

-Осим ових експоната, ових лутака, изложба садржи и седамнаест роллуп-ова са текстом, са историјатом узрока Првог свјетског рата, цејлокупној причи о јединици “1300 каплара”, као и овим појединцима који су били најмлађи или су били студенти, ђаци, учесници и њихове фотографије и биографије. Један посебан дио се односи на оне који су постали славни, а били су чланови те јединице. То је Станислав Винавер, Јустин Поповић, Павле Бељански, Александар Цинцар Марковић, Александар Дероко… Дакле, највећи преводиоци, писци, архитекте, највећи теолог, дипломате, министри, колекционари који су оставили задужбине као што је спомен-збирка Павла Бељанског у Новом Саду – испричао нам је директор музеја Слободан Вуксановић.

Дио изложбе “1300 каплара” припашће сталној поставци. У музеју у ком се стално чује дјечји смех и граја и у коме се дјеца играју и уче, овога пута десило се нешто сасвим друго. Људи са ове изложбе излазе уплакани и потрешени сликама дјеце у војничким униформама, али и снажним и језивим историјским чињеницама којима су управо били свједоци.