Невјероватна прича са почетка градње највеће српске светиње

Када је септембра 1984. године архитекта Бранко Пешић дошао на Врачар да обиђе зидине започетог Храма Светог Саве, наишао је на – зазидана врата.

Сви улази су били блокирани, а унутрашњост је била затворена за посјетиоце
Обишао је круг, одмјерио зидине, а потом се јавио свештенству Светосавске цркве.

Старјешина, прота Бранко Татарин додијелио му је радни сто. За тим малим асталом у скромном парохијском дому током наредних неколико година Пешић ће осмислити и спровести један од највећих грађевинских пројеката у историји домаћег инжењерства.

На сва звона

У кабинету патријарха Германа чекао га је пројекат храма, који је послије њемачке окупације Патријаршији педао архитекта Александар Дероко. Ове планове, иначе, Дероко је сачувао тако што је металну тубу са пројектом закопао у земљаном поду своје куће, наводи Информер.

Први Пешићев задатак био је да позове зидаре да разбију зазиде и ослободе прилаз унутрашњости.

– И даље нисмо могли да вјерујемо да најзад почињемо градњу Храма Светог Саве, да је комунистичка власт попустила и да је наш патајарх Герман напокон успио да, послије укупно 88 молби, најзад приволи државу да изда дозволу за изградњу – написао је архитекта Пешић у својим сјећањима, а у току наредних неколико мјесеци завршени су велики послови на припремама за градњу.
Средином априла 1986, након готово пет деценија, опет су почели радови на изградњи храма. Након краћег вјерског обреда, коме је присуствовало око 100.000 људи, протонеимар архитекта Бранко Пешић је пришао патријарху Герману и рекао:

– Ваша светости, патријарху српски господине Германе, све је спремно за наставак изградње Храма Светог Саве. Молим вас да благословите почетак радова.

На то му је патријарх спремно одговорио и направио знак крста у ваздуху.

– У име Оца и Сина и Светога Духа, молитвама Светог оца нашег Саве, нека радови почну.
Завладало је чудно узбуђење. Протонеимар се најпре заледио, а онда се окренуо управнику градишта, који је, ставивши шлем на главу, отрчао према радницима, који су нетремице чекали знак. Забрујао је велики кран и корпа за бетон се покренула. Зачуо се звук сливања првих кубика материјала у нову оплату. Са мале Светосавске цркве одјекнула су звона, а хор је спонтано запевао „Химну Светом Сави”. Батом звона и стиховима „Ускликнимо с љубављу” свијету је објављено да српски народ поново гради храм захвалности свом највећем светитељу.

Ситне поправке

Од 1984. до 1992. године. Храм је у потпуности изграђен, покривен, а добио је и импозантне куполе и крстове. Међутим, наредних осам година због ратова на простору СФРЈ и међународних санкција рађене су само ситне поправке на храму и одржавање објекта.

Стил градње

Храм Светог Саве је одувек био чудо, од саме замисли, преко конкурса, почетка изградње, прекида, наставка и измјене. Ко год је у било ком периоду дошао да ради на изградњи храма био је у чуду, каже Павле Слијепчевић, архитекта.
Којим стилом градити Храм Светог Саве, било је вишедеценијско отворено питање не само због његовог значаја за српски народ него и због трагања за правим и најбољим архитектонским рјешењем. Двоумљења није било једино око тога да стил градње буде српсковизантијски.

– Богдан Несторовић и Александар Дероко побиједили су на конкурсу и били су замољени да у сарадњи њих двојица направе рјешење. Проблем је био јер су њихове визије биле у потпуности различите. Комбинацијом та два рјешења добили смо форму коју ми данас гледамо саграђену на платоу. У то вријеме пропозиција је налагала да црква треба да буде у византијском стилу и архитекте су радиле по свом осјећању, афинититетима и архитектонским ставовима. У вријеме када је рођена та замисао, крајем 19. вијека, у Европи се дешавао један покрет којег карактерише обнова историјских средњовијековних стилова. За српску архитектуру то је то значило тражење академског духа, а са друге стране било је потребно да Београд израсте у једну престоницу са палатом у тражењу националног стила – прича Слијепчевић.

Кад се 2000. кренуло у нове радне побједе, ту је било пуно посла на санацији конструкције, а највише су пропали кров и крипта:

– Године 2004. урађена је фасада и започет је и рад на ентеријеру, а рађено је и на свим сферама архитектуре, као и канализацији и водоводу. Од тада до данас идеје Дерока су се поштовале у ентеријеру, а једина измјена је промјена материјала, па је архитектонска пластика замјењена природним каменом који је клесан. У току 2013. године урађени су припремни радови за мозаик и касније долази седам година када су довршаване инсталације, подно грејање, ликовна рјешења и иконостаси.