Љиљан или крин је један од најстаријих симбола српског народа. Поред двоглавог бијелог орла и оцила, љиљани спадају у најважније симболе српског народа. Мотив љиљана се појављује већ међу првим владарима династије Немањића. Видимо их на симболима почев од Стефана Првовјенчаног, па скоро код свих Немањићких владара.

Фото: Историја Срба

Већ у вријеме насљедника Стефана Првовјенчаног, српских краљева Радослава (1228-1234) и Владислава (1234-1242) љиљани улазе у српске краљевске регалије.

Практично љиљани улазе у све оно у шта се утискују симболи Немањића и српске државе, од регалија, новца, застава, слика, представа итд.

Скоро сви Немањићи су на примјер ковали новац са симболом љиљана, љиљани се налазе на српској Немањићкој круни, на пријестолу и на скиптру владара, што се на примјер види по српском кованом новцу.

Љиљане такође видимо и у породичном грбу кнеза Лазара косовског и Хребељановића.

Шта представља тај симбол љиљана и одакле он потиче?

Симбол љиљана потиче из Јеванђеља по Матеју. У глави 6. у стиху 28, он преноси ријечи Господа нашега Исуса Христа, који након излагања молитве “Оче наш” каже: “Погледајте на љиљане у пољу како расту; не труде се нити преду”.

Такође се љиљани узимају и као симбол Пресвете Богородице, јер су љиљани симбол чистоће.

Љиљан као цвијет такође има и три листа и они су симбол Свете Тројице—Бога Оца, Бога Сина рођеног од Оца и Бога Светог Духа који од Оца исходи.

У  том једном цвијету садржано је толико тога универзалног и хришћанског, што јасно показује зашто је тај симбол један од најранијих српских симбола и зашто су га Немањићи толико користили.

Откуд сад љиљани, као један од најзаступљенијих и најстаријих српских симбола у средњевековној Босни?

Одговор је прост. Љиљане у Босни је први употријебио српски краљ Стефан Твртко I Котроманић који се на Митровдан 1377. године, у манастиру Милешеви на гробу Светог Саве, крунисао за краља “Срблнємь и Боснě и Поморих и Западнимь Странамь”.

Прије бана Твртка нико никада од српске властеле у средњевековној Босни није користио љиљане, зато што су љиљани били симбол Немањића и Србије.

У неком тренутку прије 1377. године, српске краљевске регалије (круна, скиптар и орб) су се премијестиле из манастира Жиче, у ком су миропомазани и крунисани скоро сви Немањићи, у манастир Милешеву и тим Немањићким регалијама са љиљанима се 1377. године крунисао краљ Твртко.

Од тог тренутка крунисања Немањићким регалијама у манастиру Милешеви, видимо да Твртко почиње да користи тај симбол љиљана како би доказао своје поријекло од Немањића и наставио српску државност са којом се идентификовао.

Видјевши како сам краљ Твртко каже у једној својој повељи, земљу својих предака Немањића “по њих остављшу и не имушту својего пастира”, он као српски пастир уједињује “србскују земљу”, жељећи “укрепити престол родитељ мојих” који “в земљнем царстве царствоваше, и на небесноје царство преселили се”. И све то Твртко чини са Немањићким симболом љиљана, које је као његови преци Немањићи убацио у свој ковани новац.

Данас имамо и сачуван печат краља Твртка, у ком он сиједи на српском пријестолу и поред његове десне стране се налази грб Србије са двоглавим орлом, а са његове лијеве стране се налази грб Котроманића са Немањићким љиљанима у њему.

И пошто је симбол љиљана један од најстаријих српских симбола, генијални српски државник Стојан Новаковић који је творац модерног грба државе Србије 1882. године, је ујединио сва три најстарија српска симбола (двоглавог орла, оцила и љиљана) у тај грб. Зато на данашњем грбу Србије постоје два љиљана који се данас налазе поред канџи двоглавог бијелог орла са оцилима.

Овако је то објашњено у опису грба Краљевине Србије из 1882. године: “Ноге (двоглавог) орла су раширене по дијагонали штита, а испод сваке канџе налази се по један кринов (љиљанов) цвет златне боје; ноге и канџе орла су златне боје”.

Откуд онда српски љиљани у грбу Алијине Босне и Херцеговине и како су постали симбол ког су наши муслимани преузели?

Када је Алија Изетбеговић почетком 90-их година почео да ради на свом пројекту независне исламске Републике БиХ, било је потребно пронаћи симболе, који би се разликовали од сусједних република Србије и Хрватске.

Пошто је закључио да љиљане не потражује Србија са Милошевићем (која је тада имала комунистички симбол класја и оцила у том класју без Крста) и Хрватска са Туђманом (који се фокусирао на шаховницу) и пошто је видио да се љиљани налазе у грбу краља Стефана Твртка I Котроманића, Алија Изетбеговић је 1992. године закључио да су љиљани босански и самим тим муслимански.

Иако љиљани не постоје на грбу Твртковог оца Владислава или стрица бана Стефана II Котроманића од кога је Твртко наследио пријесто или било ког владара средњовијековне Босне који је претходио Твртку, то није сметало Алији Изетбеговићу да узме љиљане само зато што се Твртко крунисао за краља круном са љиљанима, немајући притом појма шта то значи, од кога је љиљане Твртко преузео, како се крунисао, гдје се крунисао или како гласи његова краљевска титула.

И сад смо сви затечени овим марифетлуком једног човека Алије Изетбеговића који је тим чином отимања љиљана, убацио овај српски и хришћански симбол у културу босанских муслимана.

Само истином се можемо борити против глупости које нам сервирају муслиманске елите у Сарајеву, окупљене око породице Изетбеговић.

Зато учимо своју историју, знајмо своје симболе и шта они значе и само тако, у истини, ћемо постићи жељене резултате на националном плану.

Не дозволимо више никада да нам новоизмишљени сусједни народи отимају симболе и историју, као што су до сада то чинили!

Фото: Историја Срба