Често се говори о светитељима који потичу из светородне лозе Немањића. Међутим, први српски светац је потекао из кнежевине Дукље и звао се Јован Владимир. Подаци о његовом животу се налазе у неколико историјских извора од којих је најважније дјело које носи назив Љетопис попа Дукљанина.

Владимиров отац се звао Петрислав и он је био владар Дукље крајем Х вијека. Петрислав је имао два брата. Један се звао Драгимир и он је управљао Травунијом и Захумљем, а други је био Мирослав који је као младић погинуо за вријеме олује која га је задесила док је пловио Скадарским језером.

Владимир је на престо дошао као дјечак око 1000. године. За Владимира се говорило да је био правичан и мирољубив човјек испуњен врлинама. Десетак година касније када је већ био младић у Дукљу је упала војска бугарског цара Самуила (976-1014). Пред бугарском војском Владимир се повукао у тврђаву на планини Облик која се налази у близини Скадра. Док је један дио Самуилове војске остао у подножју планине Облик, други дио је под опсаду ставио град Улцињ на обали Јадранског мора. Утврђење у које се Владимир склонио је било и сједиште једног од жупана који су били носиоци локалне власти у Дукљи. Није потпуно сигурно да ли је овај жупан издао Владимира и предао га цару Самуилу да би сачувао своје посједе и положај или је Владимир увидио безизлазност своје ситуације и сам се предао.

Владимир је тако завршио у заробљеништву око 1010. године и упућен је у бугарску престоницу Преспу. Ту је боравио у тамници, а Самуило је у међувремену наставио своја освајања. Иако је одустао од опсаде Улциња у наставку похода је спалио Котор и Дубровник, а дошао је чак и до Задра. Потом се преко Босне и Рашке вратио у Бугарску. На тај начин у рукама бугарског цара су се привремено нашли Дукља, Травунија, Захумље, Босна и Рашка. Овдје је потребно нагласити да Самуилов коначни циљ није био покоравање српских земаља већ обрачун са много моћнијом Византијом. Међутим, пошто је владар Дукље био у савезничким односима са Византијом услиједио је напад бугарског цара и на српске области.

У Владимирову тамницу је сваког дана долазила да га његује и храни Самуилова кћерка Теодора Косара. Она се тада наводно заљубила у дукљанског кнеза и тражила је од оца дозволу да се уда за овог младог и побожног заточеника. Ипак, много је вјероватније да је сам Самуило одлучио да се склопи брак између Косаре и Владимира јер је желио да Дукљом управља његов зет. Бугарски цар је сигурно сматрао да ће на тај начин сузбити даље ширење византијског утицаја.

Након женидбе са Косаром Владимир се вратио у Дукљу и поново постао владар ове српске кнежевине. Његовом стрицу Драгимиру је враћена управа над Травунијом. Након неколико година, тачније 1014. године, цар Самуило је умро, а власт у Бугарској је преузео његов син Гаврило Радомир.

Већ у августу или септембру наредне 1015. године син Самуиловог брата Арона који се звао Јован Владислав је убио Гаврила Радомира и преузео власт за себе. Убрзо је одлучио да уклони и дукљанског кнеза Владимира јер је страховао да би он могао обновити своје пријатељске везе са Византијом и то у тренутку када је византијски цар Василије II почео да незадрживо осваја бугарске територије. Јован Владислав је позвао Владимира да дође на двор у Преспу увјеравајући га да ће тамо бити безбједан. Косара је одговарала Владимира од путовања, али пошто у томе није успјела одлучила је да прва отпутује у бугарску престоницу. Јован Владислав се према њој односио са поштовањем и поново је позвао Владимира да га посјети. Тада је дукљански кнез коначно кренуо на пут и заједно са двојицом епископа је стигао у Преспу. Још на путу је наводно успио да избјегне засједе које су имале задатак да га убију. Убрзо по доласку у Преспу убијен је 22. маја 1016. године док је излазио из једне цркве.

Након краћег времена Владимирово тијело је пренешено из Преспе у цркву Свете Марије која се налазила у области Крајина (између Скадра, Улциња и Драча). Његов убица, бугарски владар Јован Владислав, је погинуо приликом опсаде Драча. Владимирова жена Косара се више није удавала и остатак живота је провела побожно у једном манастиру. Сахрањена је поред свог мужа, а овај брачни пар изгледа иза себе није оставио потомство.

Дукљански кнез Владимир није остао упамћен по свом политичком дјеловању. Он није био велики ратник или државник, а за вријеме своје власти је био у подређеном положају према Византији и Бугарској. Највећи значај кнеза Владимира почива у томе што је он први српски владар који се почео поштовати као светац. Приказивање Владимира као побожног владара испуњеног хришћанским врлинама је потекло из саме цркве. Владимирово житије је тако настало у црквеним круговима у првим деценијама XI вијека. Црквена организација у Дукљи је тада била развијенија него раније, па је њен утицај на друштво био већи. На тај начин су и црква и народ његовали култ светог Владимира.

Овај светац је највише поштован на простору сјеверне Албаније, чак и у селима која су била насељена муслиманским становништвом. Мошти светог Владимира се налазе у манастиру који Албанци називају Шин Јон. Манастир лежи лијево од пута Елбасан – Скадар у долини рјечице Куше и подигнут је у XIV вијеку на мјесту претходног који је срушен у земљотресу.

Аутор: Стефан К. (историчар)