Бог Вид или Световид је старо божанство којег се Срби добро сјећају и са страхом поштују.

Срби 28.јуна прослављају Видовдан, стари празник за који се вјерује да је коријене нашао у постојању Бога Вида (Вит, Световид, Свантовитус…)

Вид је био бог свјетлости, обиља и рата, а биљка видовчица је добила име по њему и вјерује се да има разне мистичне моћи.

Легенда о поријеклу светог Вита, коју је записао Јустин Поповић под датумом 15. (28) јун, прича да је за царевања Диоклецијанова, кад обласни управитељ Валеријан гоњаше Хришћане, у Сицилији живио дванаестогодишњи дјечак по имену Вит, син високородног и богатог грађанина Гиласа. Гилас бјеше незнабожац, а његов син блажени Вит у дјетињству свом просвијећен с неба чудесном благодаћу Светога Духа, познаде јединог истинитог Бога који је створио небо и земљу, пише Башта Балкана.

Kнез Валеријан, љут што дјечак не хтједе приносити жртву њиховим боговима Зевсу, Херкулу, Јунони, Минерви и Аполону, нареди да се дечак избије гвозденим штаповима, али се његова рука и рука мучитеља осуши. Бојећи се за живот сина, Гилас на све начине покушаваше да га одврати од Христове вјере, али од анђеоске свјетлости ослијепе.

Бјежећи пред очевим гњевом, иако му уз Божју помоћ исцијели очи, са својим учитељем Модестом и дадиљом Kрискентијом, Вит се укрца у лађу која их одведе до италијанске покрајине Луканије, мјеста Алекторије, и настанише се крај ријеке Силар. Диоклецијан га позва у Рим да излијечи његовог сина од демона и лудила, али – кад то овај и уради – нареди да Вита и Модеста баце у окове и уморе глађу и жеђу. Они се помоћу молитве окова ослободише. Нареди да се Вит стави у казан у коме је кључало растопљено олово, сумпор и смола, али “анђео господњи одузе силу огњу и расхлади жар и врелину казана”, а Вит рече: „Диоклецијане, благодарим теби и твојим слугама што ми начинисте удобно купатило; само недостаје сапуна”. Затим Вит побиједи и страшног лава, а Диоклецијан њега, Модеста и Kрискентију обеси о дрво за мучење. И одатле их Бог спасе и узе себи као свете мученике, дана 15. (28) јуна.

Некадашњи врховни бог Хрвата и Срба, сматрао је хрватски научник Нодило, такође се звао Вид, као и онај на Ригену. “Од Вида је видовито дијете које зна више него други људи, те иде за вилама”, а многи јунаци српских народних песама, од Страхињиха Бана до Милоша Обилића, замена су за бога Вида.

У “Српском митолошком рјечнику” пише да су се “уочи Видовдана палиле испред кућа ватре од сламе и сухог грања; прескакали су их младићи и дјевојке… и говорили: У име Бога и светог Вида”. Паљење ватре је, вјероватно, симболика везана за култ сунца, док прескакање ватре подсјећа на древне ратничке игре. Спајање јунаштва и свјетлости сматра се својственим старој српској вјери.

Kао што је, према мишљењу Веселина Чајкановића, у Светом Сави из народног предања оличен врховни бог подземног свијета Дајбог, тако је и у ратницима, српским феудалцима – витезовима из народних пјесама и прича оличен Дајбогов двојник, соларно божанство Вид, врховни бог старе српске вјере – бог обиља, свјетлости и рата. Тако је долазило и до мешања култних обреда ових двају божанстава, па се, пише Чајкановић, о Божићу, некад посвећеном култу Дајбога, пјевају пјесме и дижу здравице у којима се помиње и слави Видово име. Зато су Срби неке дијелове његовог култа везали за Божић.

“Монотеистичко хришћанство успјело је заиста да наметне и Србима свога бога, као врховног, али је, у накнаду за то, у облику славе, морало да прихвати празновање других српских богова“, пише Миодраг Поповић. “Бели, јаки, сунчани Вид, који је чинио срж херојског бића српског народа, оживио је у љепоти косовских пјесама и тамо гдје непосредно није именован.”

У народу се прича да се прије Видовдана не једу трешње, а свети Вид у загробном животу не да трешње оној дјеци чије су их мајке окусиле од Нове године а нису их подијелиле туђој дјеци.

Вид под јастуком

“На Видовдан оживе предања о косовској бици, која се одиграла на Видовдан 1389, препричавањима и величањем косовских јунака (Обилића, Браће Југовића…) и пjевањем уз гусле. Иначе се овога дана не пjева, не игра и не весели… На Видовдан кукавица престаје да кука за изгинулим косовским јунацима. Од 1913. уобичајило се да се на Видовдан спомену изгинули ратници у периоду 1912-1918. и да се дijели јело и пиће за њихову душу“, пише у “Српском митолошком рjечнику”. Веселин Чајкановић у свом “Рjечнику српских народних вjеровања о биљкама” пише да је биљка вид, видац, видовка, видова трава, видовчица… можда добила име по старинском истоименом божанству. Извjесно је да се у народу сматра као биљка за гатање.

“Жене га уочи Видовдана беру и мећу под јастук, и шта те вечери сањају, то ће им се десити. Дjевојке га те вечери, заједно са првим и посљедњим залогајем хљеба и мало соли, мећу под јастук и заклињу: Виде, Виде! Тако ти соли и хљеба, земље и неба, кажи ми ко ће ми бити суђен! Нека ми изађе на сан!”

Вид, или како ову биљку још у народу зову видача, сматра се као “сигуран лијек од очију, и због тога га на Видовдан бацају и том се водом умивају”. “Истога дана у зору, дјевојке у неким крајевима посјећују изворе на којима се умивају пошто претходно убаце биљку видовчицу у воду. Kад се сунце појави, окренути истоку, вереници се на тај дан крсте и говоре: Виде, Видовдане, што очима видео, то рукама створио.”

“Уочи Видовдана девојке, и млађе жене, наберу траве видовчице, и метну је у воду под руже, те преноћи”, писао је Милан Ђ. Милићевић 1894. године о “Животу Срба сељака”. “Сутрадан устану рано, и умију се том водом, а оном травом видовчицом, мало премажу очи, говорећи: Видовчице, по богу сестрице! Што очима ја видела, то рукама и створила! То јест, била умијешна у сваком ручном раду!”

На Видовдан су Срби износили сву одјећу “да се види на вјетру и сунцу”. Kод српских сељака постоји вјеровање да на тај дан треба преостало сјеме изнијети на сунце, како би никло догодине.

Јелесије просо сије! Иде Виде да обиде; Што је никло, да је дикло; А што није, нек не ниче!

Kосовски сељаци су говорили да на Видовдан, у глуво доба ноћи, све воде на Kосову потеку црвене као крв.