НОВОСТИ

КОЦКА ЈЕ БАЧЕНА Колико знамо о животу великог римског војсковође?

07/02/2024

Међу најистакнутијим личностима у историји налази се и Гај Јулије Цезар. Овај римски државник је у великој мјери обликовао даљи ток римске, али и свјетске историје. Од Цезаровог имена је потекла ријеч цар која се употребљава за врховног владара, а по имену Гајевог рода Јулијеваца, још за његовог живота, мјесец квинтилис, у којем је рођен, је преименован у јул. Због реформе календара која је извршена за вријеме његове власти календар је назван Јулијански. Ипак, колико ми заправо знамо о Цезаровом животу и дјелу?

 

Цезар је рођен 100. године прије нове ере у Риму као члан патрицијског рода Јулијеваца. Припадници овог рода су тврдили да поријекло воде од Јула, сина Енеје који је био митски оснивач града Рима. Такође, говорили су да је Јул био унук богиње љубави Венере. Из ове породице је потицао низ службеника или магистрата, па је тако Гајев отац вршио важну функцију претора. Он је умро када је Цезар имао шеснаест година, па је на младића снажан утицај извршила мајка Аурелија која је потицала из истакнуте плебејске породице Аурелијеваца. Род Јулијеваца је за вријеме Гајевог

дјетињства подржавао моћног генерала Гаја Марија који је био ожењен Цезаровом тетком. Управо уз помоћ Марија је Цезар добио своју прву јавну функцију и тако постао свештеник врховног римског бога Јупитера.

Већ 84. године п. н. е. Гај се оженио Корнелијом која је била кћерка истакнутог сарадника генерала Марија. Када је двије године касније Маријев политички опонент Луције Корнелије Сула насилно преузео власт тражио је од Цезара да се разведе од Корнелије. Цезар је то одбио и, да би сачувао свој живот, морао је на неко вријеме да напусти Рим. Одабрао је војну службу у Азији, али се након Сулине смрти вратио у Рим 78. године п. н. е. гдје је почео активније да се бави политиком.

Посјетио је грчко острво Родос и тамо је учио говорништво код чувеног професора Молона. На том путу су га заробили пирати који су тих година несметано крстарили Средоземним морем. Цезар је прикупио своју откупнину, али је потом о свом трошку организовао мању флоту уз помоћ које је ухватио пирате који су га држали и сурово их казнио. Прије повратка у Рим учествовао је у рату који је 74. године п. н. е. почео против понтског краља Митридата VI Еупатора на подручју Мале Азије.

Када се коначно вратио у престоницу Цезар је почео да сарађује са истакнутим римским државником који се звао Гнеј Помпеј. Већ 69. године п. н. е. Цезар је изабран за квестора, функцију која је била задужена за јавне приходе и расходе. Ипак, те године му је преминула супруга Корнелија. У говору одржаном у њену част отворено је хвалио Гаја Марија. Убрзо се Цезар оженио по други пут, а нова супруга му се звала Помпеја и била је далека рођака његовог сарадника Гнеја Помпеја.

Као квестор Цезар је служио у Шпанији, а када се вратио у Рим 65. године п. н. е. изабран је за едила. То је била функција која је водила рачуна о грађевинама у граду и приређивању игара за широке народне масе. Да би прославио добијање ове позиције и придобио наклоност народа Цезар се задужио и организовао велике борбе гладијатора. Након ове функције, 63. године п. н. е. је изабран за врховног свештеника (pontifex maximus). У то доба је оптуживан да је узео учешће у завјери коју је организовао Катилина, човјек који је хтио да преузме власт у Риму, али је то мало вјероватно и за то нема никаквих доказа.

На позицију претора, која је била нека врста градског управника, Цезар је изабран 62. године прије нове ере. Док је вршио ову функцију у његовој кући је дошло до љубавног скандала у који су били уплетени његова жена Помпеја и један истакнути Римљанин. Због очигледне прељубе Цезар се развео од своје супруге.

Убрзо је Цезар постављен за управника Шпаније и ту службу је вршио у периоду 61-60. године прије нове ере. Бављење политиком у старом Риму је захтијевало огромна новчана средства и због тога се Цезар нашао у великим дуговима. Прије пута у Шпанију из невоља са људима којима је дуговао новац, Цезара је извукао богаташ Марко Лициније Крас са којим је почео да сарађује и на политичком плану. У Шпанији се Цезар истакнуо као управљач, али и у рату против немирног племена Лузитанаца.

Када се коначно вратио у Рим био је већ богат човјек који је и државној благајни донио велики добитак. Због тога је био у позицији да се кандидује за једног од двојице

конзула који су сваке године бирани у Риму са циљем да руководе најважнијим државним питањима. Сенат, који је био један вид скупштине састављене од угледних Римљана, се са разлогом плашио раста моћи Цезара. Сенатори су покушали да издејствују да за оба конзула буду изабрани Цезарови противници, али у томе нису успјели. Цезар, који је у међувремену са Помпејем и Красом формирао неформални политички савез познат под називом први тријумвират, је тако 59. године п. н. е. изабран за конзула. Да би учврстили међусобни савез Помпеј је убрзо оженио Цезарову кћерку Јулију, а Цезар је ступајући у свој трећи брак за супругу узео Калпурнију, кћерку Помпејевог пријатеља.

Као конзул, Цезар се уз велике муке изборио за аграрни закон који је подразумијевао подјелу државне земље Помпејевим ветеранима и вишечланим породицама које су биле без земље. Осим овог за вријеме свог конзулата покренуо је и закон о кажњавању управника провинција, ако би им се доказала злоупотреба тог положаја. Цезар је успио да се избори за то да након свог конзулата умјесто шумских и мочварних области у Италији на управу добије много перспективнију Галију и Илирик.

Послије свог конзулата Цезар се упутио у Галију. Иако је тамо требао да се задржи од 58. до 54. године п. н. е, он је у овој провинцији провео четири године дуже. За то вријеме Цезар је у потпуности покорио Галију, потчинио галска племена и дошао до лијеве обале ријеке Рајне. О томе је оставио своје детаљно свједочанство у књизи Записи о галском рату (Commentarii de bello Gallico) која до танчина описује његове ратне подвиге. За побједу над овако моћним непријатељем су били заслужни стратегија, тактика, дисциплина и војна инжињерија коју су Римљани посједовали. Цезар је користио сукобе између појединих галских племена, па је тако нека племена придобијао као своје савезнике и потом их употребљавао против других. У свом дјеловању је био толико успјешан да је био и први римски војсковођа који је извршио инвазију на Британију.

Највећа искушења за вријеме Цезаровог ратовања у Галији су почела 52. године п. н. е. када су се бројна галска племена ујединила под вођом који је носио име Верцингеторикс. Галски вођа је хтио да опколи и исцрпи римске трупе у Галији, па да на тај начин побједу однесе без већих битака. Цезар је прво опсјео град Герговију у којем се Верцингеторикс налазио, али је његов напад одбијен и ту је претрпио тежак пораз. Није одустао и убрзо је поново под опсаду ставио Верцингеторикса у граду Алезији. Велику галску војску која је прискочила у помоћ опкољеној Алезији Цезар је разбио и натјерао у бијег, па се Верцингеторикс предао. Свој живот галски вођа је касније окончао као заробљеник у Риму. Када је 50. године п. н. е. Цезар уредио стање на покореним територијама био је спреман да се са богатим плијеном коначно врати у Рим.

У међувремену тријумвират се практично распао када је Марко Лициније Крас 53. године п. н. е. погинуо у Азији у тешкој бици против Парћана. У Риму је тако остао само Помпеј који је био узнемирен због Цезаровог јачања. Удаљавању Помпеја и Цезара је допринијела и смрт Помпејеве жене Јулије која је била Цезарова кћерка. Помпеј се потом постепено приближавао сенату и Цезаровим противницима све док није потпуно прешао на њихову страну. Они су расправљали о томе да ли Цезар по

повратку из Галије треба одмах да добије свој други конзулат или би један период требао бити лишен свих политичких функција, а то је значило да би могао бити изложен разним нападима и суђењима који би могли да му униште политичку каријеру. Сенат је на крају одлучио да и Цезар и Помпеј морају истовремено да предају своје команде и функције. Међутим, Помпеј је прихватио понуду да одмах потом преузме команду над римским трупама у Италији.

Цезар није био спреман да прихвати такав развој догађаја, па је у јануару 49. године п. н. е. са војском прешао рјечицу Рубикон која је означавала границу Италије. Том приликом је наводно изрекао „Коцка је бачена!“ (лат. Alea iacta est!) и на тај начин изразио велики ризик у који се упустио. Био је то почетак грађанског рата против Помпеја и присталица сената који ће трајати од 49. до 45. године прије нове ере.

Врло брзо Цезар је протјерао своје противнике из Италије, а са Помпејевом војском се сукобио и тешко је поразио на простору Шпаније. Одлучујућа битка у рату одиграла се код мјеста Фарсала у Грчкој 9. августа 48. године п. н. е. и завршила се Цезаровом побједом. Помпеј је након битке побјегао у Египат, али је ту био убијен од стране локалних власти. Када се Цезар искрцао у египатској луци Александрији сазнао је за Помпејеву смрт. Искористио је овај тренутак да се умијеша у локалну борбу за престо помогавши Клеопатри да дође на власт. Цезар је имао личне симпатије према Клеопатри, а син којег је египатска владарка убрзо родила народ је прозвао Цезарион (мали Цезар).

Наредне 47. године п. н. е. Цезар је водио кратак, али врло успјешан рат у Малој Азији против Фарнака који је хтио да обнови краљевину Понт којом је раније владао његов отац Митридат. Након брзе побједе Цезар је послао поруку у Рим која је гласила „Дођох, видјех, побједих“ (лат. Veni, vidi, vici). Када се вратио у Рим добио је титулу диктатора, а са њом је и званично имао неограничену власт. Ову титулу Цезар је имао до своје смрти.

Да би грађански рат коначно окончао у своју корист, Цезар се прво упутио у Африку гдје је поразио своје противнике 46. године п. н. е. у бици код Тапса. Потом је отишао у Шпанију гдје је дефинитивно сломио отпор својих политичких противника у борбама код Мунде марта 45. године прије нове ере. Послије силних битака које је Цезар изборио у своју корист било је вријеме да се врати у Рим и да државу доведе у ред. У том послу прекинули су га његови непријатељи које никада није у потпуности поразио. На Цезара је у сенату извршен атентат у којем је он смртно страдао од убода ножем 15. марта 44. године п. н. е. за вријеме мартовских ида. Вођа завјереника, који су се успротивили проглашењу Цезара за божанство и доживотног диктатора, је био Гај Касије Лонгин, али је истакнуту улогу имао и Марко Јуније Брут који је био близак Цезару. Тако су остале незавршене и Цезарове замисли да се освети Парћанима у Азији за смрт Марка Лицинија Краса, човјека који му је помогао да се пробије у врх римске политике.

Цезар се још за вријеме свог живота прославио као истакнути војсковођа, способан политичар, велики дипломата и добар управник. Иако није био најбољег здравља јер је врло вјероватно патио од епилепсије, био је енергичан човјек који је кроз све недаће

пролазио заједно са својим војницима. Ипак, он је прецијенио свој ауторитет и положај што га је коштало живота. На крају је остао упамћен као љубитељ раскоши и елеганције, али и као образован човјек који је према људима знао да буде благ и великодушан, а ако су то прилике захтијевале, и суров.

Аутор: Стефан К.

Коментари

0

Пошаљи коментар

ПРАТИТЕ НАС

Komentara bez...

Остале Вијести