Војвода Живојин Мишић преминуо је у Београду 20. јануара 1921. у 5.30 часова прије подне послије дуге и тешке болести. Било му је 65 година, а љекари и медицинско особље окупљено око њега забиљежило је и посљедње ријечи једног од највећих српских јунака.

Један од највећих јунака Првог свјетског рата и легенда још за живота, војвода Живојин Мишић дочекао је демобилизацију остарио и видно ослабљен. Шушкало се да је славни војник болестан, али је он свеједно, наставио да извршава дужности које су му повјераване.

Послије краја рата Живојин Мишић је постављен за првог начелника Главног генералштаба војске и морнарице Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Било је то почетком маја 1920. али, нажалост, здравље није дозволило да се војвода ту дуже задржи.

Дуга и тешка болест прекаљеног ратника

Није много прошло, а Живојин Мишић је пао у болесничку постељу. Упућен је на лијечење у Париз али, након што је утврђено да се за њега не може много учинити, тражио је да се врати у Београд.

Посљедње дане је провео у Врачарском санаторијуму. Четрнаест мијесеци се борио са болешћу окружен најбољом могућом негом и пажњом у првом реду, медицинског особља. На Петровдан 1920. са одредом војске, посјетио га је и регент Александар Карађорђевић након чега је одржао говор одавши Мишићу највеће поштовања и истичући његове заслуге у борби за слободу Србије.

Након ове почасти, наредних дана стање Живојина Мишића се озбиљно погоршало, а како је велики српски ратник провео посљедње дане свог живота сазнајемо из тадашњих новина.

“Већ прије три дана војвода је добио нагло повећање температуре, а отоци од жљезда које су му се појавиле на тијелу, почели су се примјетно појачавати. За све то вријеме, као и кроз дуге мјесеце које је проео прикован за болничку постељу, војвода се држао прибрано и добро.

Али је синоћ наступила криза усљед плућног едема који га је све више гушио. Радња срца, која је и иначе у посљедње вријеме била слабија, усљед нехрањења и потпуне изнурености, од синоћ је толико ослабила, да су му љекари морали убризгавати камфор. Када је видео шта љекари већ предузимају, војвода је болно узвикнуо: “Зар је већ дотле дошло?”

Све до пред саму смрт болесник је био потпуно свјестан не говорећи ништа о смрти. Све до посљедњег тренутка са војницима који су га његовали поступао је, као и на фронту, необично питомо и љубазно, називајући их синовима и децом.”

— “Политика” у издању од 20.1.1921. године

Захваљујући истом извору остале су забиљежене и посљедње ријечи војводе Живојина Мишића.

– Када је јутрос, око четири часа, наступила посљедња криза и када се видјело да је смрт већ ту, војвода је у неколико махова узвикнуо: “Ох, кукавцу мени!” То су можда биле мисли на породицу коју, сиромах, оставља сироту и незбринуту.

Око пола шест часова, војвода се обнезнанио изговарајући посљедње речи: “Општа је ситуација добра. Они се повлаче…” Тренутак доцније наступила је смрт – наводи “Политика”.

Данас се мисли да је војвода тада био у дубоком бунило и да је вјероватно сањао. Ако је тако, онда је то сигурно био сан о некој од његових славних побједа…