Најконтроверзнији лик српске средњовјековне историје, опјеван у епским пјесмама, најпознатији српски мит и човјек за кога се двоуме да ли је био издајник или јунак.

Марко Краљевић

Марко Краљевић или свјетовно – Марко Мрњавчевић

Централни и најконтроверзнији лик српске, средњовјековне, епске поезије погинуо је на данашњи дан 1395. године на Ровинама у бици против влашког војводе Мирчета.

Марко Мрњавчевић је рођен у 14. вијеку (око 1335. године), као син краља Вукашина Мрњавчевића и мајке Јелене (по народном предању: Јевросиме), у доба највеће славе српске државе, Душановог царства.

Краљ Вукашин владао је, заправо, као сувладар цара Стефана Уроша В, на територији дјела данашње Македоније и Косова и Метохије.

Те 1370. године Марко је крунисан титулом „младог краља“ што је подразумевало могућност да наслиједи Уроша на српском престолу, уколико цар не буде имао мушких насљедника.

Историјски, преокрет у животу „младог краља“, недвосмислено је настао након битке код реке Марице, 26. септембра 1371. године, пошто су у великој борби Турци сурово поразили српску војску, а животе изгубили и краљ Вукашин и његов брат, деспот Јован Угљеша Мрњавчевић, наводи портал Мондо.

Послије Маричке битке, Марко Мрњавчевић је и формално, умјесто свог оца, постао сувладар цара Стефана Уроша В и у том статусу је био до цареве смрти (2. децембра 1371. године), а послије тога и једини законити владар.

Српски великаши нису благонаклоно гледали на преузимање свеукупне власти од стране „младог краља“, нити су жељели да га признају за врховног господара.

Оставши без значајног дијела војске која је изгинула у борби са Турцима, почео је да губи дијелове територија (градови – Призрен, Скопље, Пећ, Приштина, Охрид), Марко није имао избора и постао је турски (султанов) вазал.

Столовао је територијом на којој је највећи град био Прилеп, а власт је, суштински, дијелио са мајком и средњим братом Андријашом.

Марко Мрњавчевић је до краја свог живота остао у вазалном односу према Султану.

Као такав, морао је учествовати у борбама против Срба.

Међутим, интересантно је да не постоје поуздани историјски докази о његовом учешћу у боју на Косову, иако су територије којима је господарио биле најближи пут ка Газиместану.

Иако је на власти провео укупно 35 година, од чега као самостални владар 25 година, ни он, ни остале српске велможе из друге половине 14. вијека, нису били довољно моћни да уједине све српске земље под својом влашћу.

Најмоћнији је, свакако, био кнез Лазар Хребељановић, господар Поморавља.

Моћне су, поред Мрњавчевића, биле и породице Балшић, Драгаш, Бранковићи, Радослав Хлапен и Твртко први, краљ Срба из Босне.

Управо кнез Лазар Хребељановић, ожењен принцезом из рода Немањића, повео је српску војску у централну битку коју су Срби војевали у средњем вијеку – 28. јуна 1389. године, на Газиместану су погинули поглавари обе војске – кнез Лазар и султан Мурат, а Србија кренула пут вазалства од Турске царевине и петовековног ропства.

Давне 1395. године Турци су повели војску на територију Влашке, против њеног владара Мирчепрвог, како би га казниле за честе упаде на турске посједе.

У саставу турске војске учествовали су и вазали: краљ Марко Мрњавчевић, деспот Стефан Лазаревић, син кнеза Лазара и Константин Драгаш.

Централна битка одиграла се на Ровинама, 17. маја 1395. године, а своје животе изгубили краљ Марко Мрњавчевић и велможа Константин Драгаш.

Мимо историјских чињеница, Краљевић Марко је оставио дубок траг у српској средњевековној епској поезији.

Имајући у виду фактичке чињенице о његовом државничком животу, с једне стране и начин на који га приказују многобројне пјесме (нешто као српски Робин Худ!)

Марко Краљевић је  највећа загонетка српске народне епике

Његова „епска судбина“ далеко је надмашила његов државнички значај – Краљевић Марко је упадљиво најпјеванији лик и главни јунак не само доба у коме је живио – мит о његовим чудотворстима смјестио га је у легенду код виле Равијојле, као и његовог омиљеног Шарца и обавезни буздован (топуз) од 66 ока.

Опеван је и у прози и у поезији, не само Срба, већ и Бугара, Македонаца, Хрвата, Словенаца, Црногораца… Нарочито су распрострањене бугарске приповјетке о Краљу Марку, борцу за слободу коме су виле пророчице дале надљудску снагу.

Опјеван је као јунак, заштитник слабих и немоћних, правдољубив и милосрдан, митски оснажен до висина античких јунака.

У простору хрватских земаља, најстарији запис о Краљевићу Марку је дјело пјесника Петра Хекторовића, аутора пјесме о њему и његовом брату Андријашу.

Хрватски књижевник Петар Прерадовић написао је драму „Краљевић Марко“, српски књижевник сатиричар Радоје Домановић приповетку „Краљевић Марко, по други пут међу Србима“, а помиње га и Иво Андрић у култном роману „На Дрини ћуприја“.

Најпознатије пјесме испјеване о Марку Краљевићу, свакако су:

„Марко Краљевић и Муса Кесеџија“, „Орање Марка Краљевића“, „Марко Краљевић укида свадбарину“, „Урош и Мрњавчевићи“ и „Смрт Марка Краљевића“, коју је забиљежио Вук Караџић.

Мит о Краљевићу Марку уливао је и одржавао наду подјармљеном и напаћеном народу и сан о слободи који су сањали пуних пет стотина година.