Подужи је списак људи из цијелог света којима ће Србија за вијек и вијекова остати захвална. Почев од државника, официра, инжињера, па све до медицинара, који су уписани златним словима у нашу историју јер овде је љекара и сестра увијек требало, а посебно у данима крвавим какав је био Велики рат.

И сви већ сте барем у школи понешто научили о њима, а ми ћемо данас да посебну пажњу посветимо једном човјеку чија је биографија занимљива колико и сама његова улога у Србији тих година с почекта XX вијека. За њега се може слободно рећи да је спасао Београд! И то не кажемо ми, већ су тако говорили његови савременици.

А прије него што се задесио на трусном Балкану др Едвард Рајан, родом из Пенсилваније, чак је 14 пута извођен пред стрељачки вод у Мексику. И ниједном нису пуцали.

Вођа побуњеника у Закакетасу га је заробио као младог љекара који се те 1913. одазвао позиву своје државе која је тражила добровољце који ће помоћи при извлачењу америчких држављана из грађанским ратом захваћене сусједне земље. У сутон га је истог дана извео на погубљење, а др Рајан га је мирно гледао све вријеме у очи ишчекујући пуцње. Побуњенику се такав дрски и храбар став допао, па је одложио његову смрт за један дан. Одлагао је још тринаест пута тако… Докторове родне Сједињене Америчке Државе напослијетку успјеле да издејствују ослобађање.

Вратио се у домовину, а недуго потом избио је Први свјетски рат. У њему САД нису одмах узеле учешћа, тек 1917. године, али су већ у првим данима сукоба тражиле добровољце који ће са Црвеним крстом да оду у земље којима је неопходна помоћ санитетског особља. Рајан је одабрао Србију и са америчком медицинском мисијом се упутио 9. септембра 1914. године трговачким парним бродом из Њујорка за Пиреј, одакле су се из те грчке луке запутили у Солун, па преко Ниша у Београд. у престоницу је стига 16. септембра.

АМЕРИЧКА ЗАСТАВА НА БОЛНИЦУ ЗА СПАС РАЊЕНИКА

Дочекао га је призор гранатама разрушеног Београда, а у војној болници на Западном Врачару (данашње здање старог Клиничког центра) било је донијето много рањених српских бранилаца пријестонице којима су животи висили о концу и директно су зависили од тога да ли ће добити било какву љекарску помоћ.

“Од кад смо стигли нисмо имали времена ни за шта друго сем за рад и спавање. Многи од повријеђених нису били превијени неколико дана. Како имамо око 150 тешких рањеника, а потребно је да их превијамо сваког дана, завршавамо рад послије 23 часа, а некад и касније… Нови случајеви стижу сваког дана и бићемо препуњени за веома кратко вријеме. Хирурзи су овде ријетки, а како има око 50.000 рањених широм цијеле земље, јасно видите какви су нам услови”, остале су забиљежене његове ријечи у извјештају упућеном националном штабу Црвеног крста у Вашингтону.

Аустоугари су на кратко заузели главни град у периоду од 2. до 15. децембра. И тада је тај млади Американац спасавјући животе својих пацијената први пут прибјегао лукваству и на болницу поставио заставу САД, које су у то вријеме, као што написасмо већ, биле још увијек неутралне. Агресори нису жељели да изазову сукоб са САД због београдске болнице и зауставили су се на капији. А били су орни да пресуде свим рањеним српским браниоцима Београда на лицу мјеста.

ЊУЈОРК ТАЈМС О ХЕРОЈУ У СРБИЈИ

“Др Рајан је постао прави херој у Србији, и разлог што је ишта остало од Београда је тај што је он ставио америчку заставу на болницу”, изјавила је медицинска сестра Емили Симондс за Њу Yорк Тимес мјесец дана касније, 15. јануара 1915. године.

Њу Yорк Тимес је већ 31. јануара објавио интервју са Мејбел Данлоп Грујић, супругом српског дипломате Славка Грујића, насловивши га са “Амерички љекар спасао Београд”.

Она је тада казала: “Мислим да је др Рајан, у ствари, спасао Београд од уништења” истакавши да пошто се српска војска повукла почетком децембра ’14. он остао једина “власт” у Београду.

Др Рајан је до пада Београда октобра 1915. године извршио око 8.000 хируршких захвата, а када су Аустроугари ушли у град он је поново на болницу ставио америчку заставу и прогласио је америчком. Тако окупатори нису смјели да кроче и да узнемиравају болеснике и рањенике српске војске о којима се бринуо…

ОБАВЈЕШТАВАО СВИЈЕТ О ЗВЈЕРСТВИМА АУСТРОУГАРА У МАЧВИ

Током наредне тешке године по Србију, када су се војска и дио народа морали повући преко Албаније у Грчку, са својим медицинарима спасавао је људе од тифуса и свијет је преко Црвеног крста у својим извјештајима обавјештавао детаљно о свим злочинима које су непријатељи начини над српским живљем, посебно у Мачви у првим месецима рата, објавила је Калдрма.

У писму упућеном из Ниша 26. децембра ’15. а које је објављено у магазину Црвеног крста, др Рајан је написао да се од 25. новембра бринуо о пет болница са четрдесетак зграда, да му је помагало девет српских доктора и 150 сестара, те да су имали око 1.200 пацијената. Предсводио је болницу за умно поремећене, цивилну болницу, хируршку клинику…

“Кад су евакуисали Београд, Срби су све пребацили на мене. Кад само помислите да су ми дошли у два сата ујутро и рекли да сви одлазе али да се од мене очекује да останем и преузмем руковођење свим болницама, можете замислити како сам се осјећао. Учинио сам за њих и с њима најбоље што сам могао. Кад су ушли Аустријанци морао сам сваког дана набавити хљеб за око 6.000 сиромашних”, писао је тада др Рајан.

ДОПРЕМАО ЖИТО ИЗ РУМУНИЈЕ ЗА СРПСКУ СИРОТИЊУ

Успјевао је да из Румуније 1916. године дотури преко границе жито које је амерички Црвени крст купио тамо, па га је дијелио београдској сиротињи. А претпоставља се да је у данима када је стигао први пут у нашу пријестоницу ту живјело ко 15.000 сиромаха од неких 120.000 становника.

И кренуо је те ’16. доктор својој кући у Америку. А са тог пута је остала записана и легенда (мада може бити и истина) која гласи овако…

Авантуриста духом он је волио да сакупља и ратне трофеје у намјери да их покаже пријатељима када стигне у домовину. Али никоме ни на крај памети не би било да понесе собом неексплодирану аустријску гранату! Њему ето јесте! Као амерички грађанин слободно је могао да се креће друмовима и пругама кроз Аустроугарску у Њемачку.

СА ГРАНАТОМ У БУДИМПЕШТУ

Са необичним сувениром стигао је до Будимпеште и ту на жељезничкој станици пуком случајношћу дошло је до експлозије. Приповједа се да је више људи погинуло и рањено, да је објекат демолиран, а да је доктор из те драме изашао неповријеђен. Ухапшен је, али га нису стављали пред стрељачки вод као у Мексику. Успио је да убједи власти да није имамо намјеру да изазове несрећу и да му је то сувенир из ратне колекције. Вјеровали или не – пустили су га.

Није се дуго задржао код куће овај Ирац по поријеклу. Већ 1917. био је на Солунском фронту, пред пробој, гдје је одиграо важну улогу у лијечењу савезничких војника који су обољели од маларије.

Када је Велики рат окончан, др Рајан се запутио на Балтик, гдје је Литванији, Летонији и Естонији, као члан америчког Црвеног крста радио у веома течким условима, а покривао је и област сјеверне Русији у тим данима од 1919. до 1922. године. Одлазио је и у Москву, коју су држали бољшевици и за шта није имао одобрење надлежних па су му упућиване оштре замерке.

УЛИЧИЦА И ПОШТАНСКА МАРКА

Др Едвард Рајан умро је са 39 година у Техерну 18. септембра 1923. Његови посмртни остаци пренијети су у родни Скрентон у Пенсилванији 11. фебруара 1924. На испраћају су колеге рекле да је отишао “највећи међу нама”.

Цикаго Даилy Трибуне је три дана послије смрти посветио некролог написавши да је умро љекар који је “широм свијета познат по свом раду у борби против епидемија”.

У Србији нико ни ријечи! Тадашња београдска штампа ни вијест није објавила. Краљевска породица, војска, представници партија политичких… Нико није нашао за сходно да се на било који начин јавности обрати поводом смрти човјека који је у најтежим данима добровољно дошао у Србију и који је спасавао и војнике и народ и који је напосљетку, како су свједочили његови савременици, спасао и Београд!

Данас по др Рајану се зове једна уличица у Овчи. На стоту годишњицу завршетка Великог рата објављена је поштанска маркица са његовим ликом. Најављено је и да ће му бити подигнут споменик у Београду, граду за који се толико жртвовао. Биће то прилика да му се одужимо. Ред би био.