Одувијек је за православно хришћанство била карактеристична промјена имена у монаштву, када се калуђери одлуче за одређено ново име.

Важеће је било правило истог почетног слова оба имена, али је било монаха који су узимали духовна имена и мимо овог правила. Забиљежена су само два случаја у нашој прошлости када је име остало исто.

Да би се и симболички означило како монаси прекидају везе са светом и прошлошћу уведен је у хришћанској цркви обичај да се приликом монашења напушта дотадашње световњачко крштено име и замени новим монашким именом према календару, а притом се често пазило да почетно слово новог монашког имена буде исто као и у одбаченог крштеног имена, подсјећа портал Башта Балкана.

Монашка имена

Знамо да је Стефан Немања приликом монашења добио име Симеон, а његова жена Ана постала је монахиња Анастасија, њихов син, краљ Стефан Првовенчани назван је Симон, а њихов унук, од Вукана, жупан Дмитар носио је монашко име Давид, Душанов војсковођа ћесар Хреља замонашио се као Харитон, ћесар Гргур, син охридског севастократора Бранка, звао се монах Герасим, а Гргур, син деспота Ђурђа Бранковића, био је монах Герман.

Последњи Немањић, цар Јован Урош Палеолог у Тесалији, син Душановог полубрата Симеона, живео је дуго као монах Јоасаф.

Слични односи били су и међу замонашеним женама.

Тако је царица Јелена Душанова у монаштву имала два имена Јелисавета и Јевгенија, док се краљица Јелена Вукашинова помиње као монахиња Јелисавета. Мара, супруга Вука Бранковића, као калуђерица названа је Марина.

Међутим, познат је много већи број наших угледних монаха и монахиња из средњег вијека, чија монашка имена имају сасвим друга почетна слова него што су имала њихова ранија световњачка имена.

Друга почетна слова

Тако се на пример Свети Сава као световњак звао Растко, а његов синовац архиепископ Сава други, син краља Стефана Првовенчаног, звао се у световњаштву Предислав.

Други син Првовенчаног, краљ Стефан Радослав замонашио се под именом Јован, док је најмлађи син Првовенчаног, краљ Урош први, као монах добио име Симон, а његов син, краљ Стефан Драгутин, прозван је монах Теоктист.

Драгутинов син Урошиц, замонашен је под именом Стефан. Два српска великаша из краја 14. вијека, Радоња и Богдаш, замонашили су се као Герасим и Антоније, а деспот Ђорђе Стефановић Бранковић познат је као монах и доцније архиепископ Максим.

Међу замонашеним женама био је сличан однос.

Већ прва позната калуђерица, удовица зетског кнеза Светског Владимира, Косара замонашила се под именом Теодора, а кћерка Стефана Немање, Вука, насликана је као монахиња Јефимија на фресци Лозе Немањића у Пећи.

Теодора, сестра цара Душана а жена деспота Дејана, названа је монашким именом Јевдокија, Драгана, сестра кнеза Лазара а мати браће Мусића, замонашила се под именом Теодосија.

Кнегиња Милица Лазарева, имала је два монашка имена: Јевгенија и Јефросина, а Мирослава, жена жупана Миљана, носила је монашко име Агрипина.

Радача, супруга жупана Ненца Чихорића, звала се као монахиња Полихронија, а Теодора, сестра деспота Драгаша Дејановића и жена властелина Жарка, замонашила се под именом Ксенија.

Царица Јелена, кћерка Константина Дејановића а супруга византијског цара Манојла Палеолога, звала се као калуђерица Хипомена, а исто монашко име узела је и деспотица Јелена, удовица деспота Лазара Ђурђевића Бранковића.

Осим тога, ваља поменути да су позната два случаја у нашој прошлости гдје се приликом монашења није мијењало раније световњачко име.

Ти случајеви су са краљицом Јеленом Анжујском, супругом Уроша првог и са Ангелином Аријанитовом, супругом слепог деспота Стефана Ђурђевића Бранковића.

Извор: Гласник Скопског научног друштва, књига 11.