ВЈЕРУЈЕ се да је рођена између 1366. и 1371 године, а преминула у Бешкој (Црна Гора), марта 1443. године: Јелена Балшић била је трећа ћерка кнеза Лазара и у Крушевцу двије улице носе њено име.

Једна се зове Балшићева,а друга, суседна-Нова Балшићева улица. У Балшићевој улици је 2012. године добила и посебан мозаик, захваљујући књижевнику Љубиши Бати Ђидићу, члану Удружења „Балшићевац“ и аутору драме о владарки Зете, која се с успјехом изводила у Крушевачком позоришту.

-Јелена је дошла у своју Балшићеву улицу, град свог оца, и у наша срца – поручио је на откривању мозаика Љубиша Бата Ђидић, указујући на уклесане стихове тада новог умјетничког дела „Ја устјех твоју свјетост видјети“

Прије него да се 1386.године уда за Ђурђа Другог Стратимировића Балшића, зетског владара, са којим је у браку била 17 година, одрастала је на двору Хребељановићевих у центру Крушевца. Управо ту је 2006.године, уз труд тадашњег митрополита црногорско – приморског Амфилохија и у то вријеме, епископа нишког Иринеја, донет дио мошти Јелене Балшић.

-Сад видим колико је дивно, колико велико, колико узвишено, да се послије толико вијекова, отац и ћерка поново загрле у царском Крушевцу-надахнуто је бесједио митрополит Амфилохије.-Гледајући ову икону Светога великомученика Лазара, целивајући његове мошти, и носећи са собом дјелић моштију његове ћерке, схватио сам да су они ти, који негд е другд е управљају нама, да су они оно што је најдубље у нама.

Тај дјелић моштију данас се чува у посебно заштићеној кутији, у кивоту, унутар цркве Лазарица,одакле је српска војска кренула 1389.године на Газиместан.

-У кивоту су вратни пршљен кнеза Лазара, са дијеловима моштију Лазареве ћерке Јелене и дијеловима моштију Светог Вида-предочава за „Новости“ отац Жељко, старјешина цркве Лазарица.-Кивот износимо у вријеме Видовдана, у оквиру Свете архијерејске литургије.

Тада одабрани припадници Војске, у пратњи вјерника, епископа крушевачког Давида и градске свите, носе мошти од цркве Лазарице до Споменика косовским јунацима у центру Крушевца, гдје се, потом, одржи парастос и молитва свим славним јунацима палим за слободу Србије.

На свој начин, и Јелена Балшић била је јунак. Послије смрти значајно старијег супруга, који јој је за живота повјеравао дипломатске послове, размишљала је о замонашењу. Ипак, одлучује се, да попут своје мајке Милице, која је помагала деспоту Стефану Лазаревићу током малољетних година, она помогне свом сину Балши Трећем. Кад су Мљечани захтевали да за закључење мира 1409.године, Балша дође у Млетке, Јелена умјесто сина, одлази на опасан сусрет и прима на себе сву кривицу за рат.

Након смрти другог мужа Сандаља Хранића 1435.године, Јелена се враћа у Зету и почиње неуморну обнову богомоља.На малом острву Горици, подиже цркву Пресвете Богородице поред, у то вријеме урушене, цркве Светог Ђорђа. Крушевљани често одлазе на поклоњење у Бешку.

ЗВАЛИ СУ ЈЕ И „УЧЕНА“

ЈЕЛЕНА Балшић је била велики љубитељ књиге, и као врло образована жеља, названа је Учена – подсјећа крушевачки енциклопедиста Слободан Симоновић.- Подигла је већи број цркава, имала је своју библиотеку. Њено књижевно стваралаштво представљају три писма сачувана у Горничком зборнику, упућена Никону Јерусалиму око 1440.године.