Цијела прича се одвила 1804. године, у вријеме када је Милош још увијек био Теодоровић Вишњић.

Какве везе има једна прелијепа, стара црква, скривена у шуми надомак града, са једном руком која је спасла живот српском великану – и то од напада другог српског великана?

Па, има. Итекако.

Београдска историја пуна је заплета и супротности који су одредили не само њене токове већ и дословно токове урбанизације.

Овдје причамо о Топчидерској цркви и бајковитом Конаку кнеза Милоша.

И једном великом заплету који је довео до настанка првог и можда најљепшег београдског парка, наводи портал Калдрма.

Замислимо Београд 1804. године. Не, то није био град ни налик оном каквог данас познајемо, то је био Истанбул у малом, турско утврђење које су љубоморно чували. Минарети су се уздизали над градићем чије улице су се увијале једна у другу, без реда.

А Топчидер? Па то није био Београд, ни периферија, то је била густа шума далеко од града!

Срби нису мировали, спремали су устанак. Голоруки сељаци били су спремни да се дохвате пушака и заувијек припоје Београд Србији. У томе су успјели, али.

Имали смо двије групе окупљене око два лидера, касније династије које су једна другој биле конкуренција. Обреновићи и Карађорђевићи.

А први сукоб једног Обреновића и Карађорђевића збио се још 1804. године. У ствари, то није био Карађорђевић, већ Карађорђе лично, нити Обреновић, већ Милош Теодоровић Вишњић – који је тек касније узео презиме Обреновић.

Ваљало се организовати за судбоносни устанак. Милош је добио задатак да сачува прелаз код Цареве ћуприје и тиме спријечи да Турци који су били под опсадом дођу до хране. Али, не. Милош је отишао у Остружницу, а Турци су дошли до хране.

И Карађорђе такву грешку није могао да опрости. Позвао је Милоша и потегао кубуру да му пресуди.

Милош је тада погледао смрти у очи.

Међутим, појавила се рука спаса – војвода Младен Миловановић ријешио је да Карађорђу скрене руку и тако сачува Милошеву главу.

И тако је наш кнез преживео Карађорђеву судбоносну наредбу.

А какве везе с тим има Точидерска црква?

Подигао ју је Милош Обреновић баш на том мјесту у Топчидеру гдје му је два пута пресуђено – прво на смрт, а онда на живот.

Тако је Топчидер, некада шума у којој су борбени устаници ковали планове, али и међусобно себи судили, постао и кнежев нови дом када је ријешено да Београд буде пријестоница Србије. Није радо кнез Милош долазио у Београд, а ово мјесто значајно је било не само због његове судбине, већ и чињенице да је довољно далеко од домета турских топова.

Само тако бурна историја могла је да нову престоницу Србије смјести, заправо, у њено далеко предграђе.

Уређење овог комплекса почело је 1831. године. Црква је завршена вјероватно већ 1833. Саграђен је и конак, касарна, магацин. Топчидерска црква била је дворска капела, а у периоду од 1838 – 1860. и сједиште митрополита Србије.

Модерни Београд, ипак, развио се на Теразијском гребену.

Топчидер је остао у запећку, као чувар историје. И омиљено излетиште Београђана. Први уређени градски парк.

Трамвајска линија за ово мјесто била је једна од првих која је уведена, практично одмах послије јединице и двојке. Магија овог скривеног мјеста, окруженог шумом, са архаичним конаком и прелијепом црквом, уз шум ријеке и мирис Шумадије до данас је остала права егзотика Београда.

Са све старим платаном испред конака који је ријешио, чини се, да живи и да расте вјечно.

Топчидер је у новије вријеме постао саобраћајно оптерећен изградњом Моста на Ади што је запријетило да му одузме чар. На срећу, ових мјесеци је при крају изградња новог широког Булеварта патријарха Павла који ће саобраћај одвести даље од парка.

Али, у цркву се у журби ријетко кад загледамо. И даље плијени својом љепотом. И увијек се могу видјети сватови.

Прву свадбу у њој направио је шурак кнеза Милоша, Гаврило Вукомановић. О тој се свадби морало дуго, дуго причати у Кнежевини. Више од 1.000 гостију, заједно са кнезом и кнегињом играли су и веселили се, ни не слутећи колико ће бурни вијек тек услиједити у новој земљи на брдовитом Балкану.

Посебно је занимљиво и да је свадбу своје ћерке у истој цркви заказао и генерал Душан Симовић, вођа пучиста који су извјели државни удар 27. марта 1941. године, и то, ни мање ни више, него за јутро 6. априла.