НОВОСТИ

НАДАМО СЕ САМО НА БОГА И РУСИЈУ Обраћање метохијских Срба руском конзулу због терора Албанаца

21/02/2023

РУСКИ конзулат у Скадру основан 1857. године био је једна од најбољих осматрачница прилика у централном дјелу Османског царства, јер се налазио у мјесту које је, с једне стране, било огледало унутрашње анархије и неспровођења обећаних реформи, а с друге стране, у мјесту и области у којој су се сусретали и сукобљавали интереси Аустрије, Француске и Италије, али и римокатоличанства, ислама и православља, подјећа у тексту за Новости Академик Славенко Терзић.

 

 

Наводи и слиједеће: Крајем маја 1857. године у Скадар је преко Дубровника допутовао први руски конзул Алексеј Јегорович Сученков, раније чиновник посланства у Цариграду, а потом секретар, драгоман и конзул у Бејруту. Сученков је средином априла стигао из Бејрута у Цариград, гдје му је у руском посланству, издато 2.700 рубаља у сребру, одакле је Сученков првим паробродом Лојда отпутовао за Дубровник. У Дубровник је стигао 17. маја 1857. године, гдје је извесно вријеме чекао шифре за тајну преписку. У Скадру су већ деловали конзулати Француске, Велике Британије и Аустрије. Сученков је послије дугог путовања од Бара до Скадра стигао 26. маја/7. јуна 1857. године. […]

 

Све до оснивања вицеконзулата у Призрену 1866. године руски конзулат у Скадру је пратио прилике у Метохији. Стога извјештаји скадарског конзула пружају могућност да се освијетле вјерске, политичке и друштвене прилике у овом дијелу Старе Србије, и да се боље разумију посљедице тих прилика у наредним деценијама.

 

У извештају посланику Бутењеву од 14/26. децембра 1857. године конзул Сученков пише да му је бивши генерални конзул у Дубровнику П. Н. Стремоухов при упућивању у Скадар, обавјештавајући га о приликама у овим крајевима, нарочито препоручио да обрати посебну пажњу “на древни православни манастир Дечане који се налази у Призренском пашалуку”.

 

Братство манастира Дечани послало је јула 1857. године у Скадар једног од монаха да купи неопходни материјал за оправку манастирске цркве. Архимандрит манастира Серафим обавијестио је Сученкова о тешким приликама у којима се налази манастир: упутио је жалбу султану, Св. Синоду Цариградске патријаршије, српском кнезу у Београд и аустријском цару. “Околни муслимани настављају да нас притискају и пљачкају и пријете нам смрћу” – пише архимандрит Серафим. Истиче да “аустријски агенти” желе да претворе манастир “да би био центар католичке пропаганде у цијелој провинцији”. Сученков и сам закључује да аустријска католичка пропаганда јача у овом дијелу Балкана.

 

Није прошло много времена од претходног писма из Дечана, а већ 28. децембра 1857/9. јануара 1858. године Сученков је обавијестио посланика у Цариграду да му се писмом обратио настојатељ православног манастира у Пећи Исакије, обавијештавајући га о “нечовечним поступцима муслимана над једним од манастирских служитеља”. На вратима Св. обитељи, пише Сученков, служитеља је зауставио “један од Арнаута” и тражио му пиштољ (“свеопшти обичај у овој провинцији имати код себе оружје”). Служитељ се успротивио, након чега га је напало више Арнаута наневши му “до четрдесет удараца ножем”. Средином фебруара 1858. године у Спужу је убијен игуман манастира Светог Василија Острошког Радосав (“варварски поступак муслимана са његовим телом”). Крајем јуна и током јула и августа 1858. године братство манастира Пећке патријаршије је више пута обавијештавало конзула Сученкова о неподношљивим условима живота усљед терора и злочина околних Албанаца.

 

У писму из Пећи од 28. јуна/10. јула 1858. године, са потписом “биједни архимандрит са несрећним братством и народом”, детаљно се описује насиље у манастиру. Користећи примирје са Руговцима, Васојевићи су дошли у Пећ да купе кукуруз, што су искористили Албанци из Истинића да им отму дванаест коња… Ујутру и слиједећи дан су ишли по Пећи у мудировој одежди и на њиховим коњима. Тек предвече су се вратили у Истинић. У Пећки манастир је дошло “однекуд” 150 Албанаца и провели су у њему три дана: “јели су све што су нашли, опљачкали све што им је дошло под руку; пуцали су из пушака у дворишту и из соба – на све четири стране; тукли су монахе и служитеље и силом их нагонили да својим рукама руше зидове манастирске ограде.

 

Ми смо је рушили са сузама а Арнаути су се смијали, засипајући нас ружним ријечима”. Све се то ради, истиче се у писму Сученкову, са знањем меџлиса града, нарочито таквих фанатика као што је Рушид-бег, који је наговарао Албанце да упадну у цркву на Божић и Васкрс. То није само напад на народ и манастир, него и на “самога мудира који нас мање или више штити од ових невоља”. Обраћање руском конзулу братства Пећке патријаршије завршава се слиједећим ријечима: “Како да живимо у варварској земљи, не имајући мира ни дању ни ноћу, очекујући сваког трена нашу смрт. Надамо се једино у Бога и у Вас.”

 

СВАКОДНЕВНА УБИСТВА, ПЉАЧКЕ И ПОЖАРИ

 

У ДРУГОМ ПИСМУ пећког архимандрита Хрисанта “са братијом и народом” од 8. јула 1858. године додатно се објашњавају догађаји описани у писму од 28. јуна. Призренски валија Акиф-паша позвао је мудира и меџлис у Призрен, што су Албанци искористили за нападе и пљачкање Срба. “Ми се плашимо да изађемо из манастира и народ остаје у својим кућама у непрестаном страху за свој живот.

 

Радећи шта хоће, пљачкајући, убијајући, изазивајући пожаре око Пећи, Арнаути кажу да се све то ради православнима по “наученију” црногорскога кнеза; други тумаче да смо научени томе моравами (сербами)”. Као и у претходном писму слиједи сличан закључак: “Ми, као овце, над којима виси нож; надамо се само на Бога и на Русију”.

 

Албанци су 1857. године убили архимандрита Пајсија, настојатеља манастира Девич. Конзул Сученков се тим поводом обратио призренском Акиф-паши, али овај није ни одговорио. Сученков се затим обратио скадарском валији Абди-паши, с молбом да упути писмо Акиф-паши у вези са положајем православних Срба у Метохији. Наши једновјерни у Призренском санџаку, пише Сученков, трпе насиља и убиства уз “потпуну равнодушност Акиф-паше”. Двадесетак дана касније конзул је Бутењеву послао копију одговора Акиф-паше скадарском валији у вези са насиљима у Пећи и Дечанима, у коме између осталог пише: “Сада не само да није било никаквих притисака, но чак ништа се и није чуло о њима и такве вијести немају никаквог основа”.

 

Крајем септембра 1858. године Акиф-паша је пустио из затвора убицу архимандрита Пајсија, настојатеља манастира Св. Јоаникија Девичког. Истовремено је, заједно са меџлисом, упутио молбу у Цариград, са потписом коба-паше (кога су силом натјерали да потпише), тражећи дозволу да Цркву Успенија Пресвете Богородице у Призрену претворе у џамију. Призренски муслимани су говорили да ће то бити “Акиф-пашина џамија”.

 

Сученков је уз извјештај посланику Бутењеву од 5/17. августа послао и обраћање братства Пећке патријаршије потписано од стране настојатеља Серафима, пећког старешине Јова Чукића и становника Пећи Илије Јачића и Косте Поповића (Пећ, 23. јула/4. августа 1858. године). “Арнаути пријете да униште како мене – пише отац Серафим – тако исто и народ и братство Пећког и Дечанског манастира. Бог зна да ли ћемо остати живи. Заштитите нас како можете и знате. Уздамо се у Бога и у вас”.

 

У фондовима Архива спољне политике Руске империје налази се мноштво обраћања метохијских Срба руском конзулу у Скадру са жалбама на терор и злочине Албанаца. Живот српских манастира и Срба Метохије (а наравно и Косова) протицао је у зачараном кругу готово свакодневног насиља. Обећана права и слободе Хатихумајуном из 1856. била су за ове области мртво слово на папиру – у пуном смислу те ријечи. Могло би се чак ријећи да су насиље и фанатизам били још израженији послије 1856. године. Министар Горчаков и руске дипломате у Турској су непрекидно инсистирали на спровођењу обећаних реформи, тражећи подршку и код представника осталих сила потписница Париског уговора из 1856. године.

ПРАТИТЕ НАС

Komentara bez...

Остале Вијести