Зграда на адреси Студентски трг број 1. добро је позната свим Београђанима, али и генерацијама студената који су у пријестоници студирали. Ту је смјештено сједиште Београдског универзитета као и Катедра за српски језик Филолошког факултета и семинар за византијски грчки Одјељења класичних језика Филозофског факултета.

Већина Београђана зна да се објекат зове Капетан-Мишино здање. Ипак, о томе које био тај “капетан Миша”, мало ко ће знати да вам каже.

Најбогатији трговац Балкана

“Капетан Миша” заправо се звао Миша Анастасијевић. Живио је у 19. вијеку и био велики српски трговац и добротвор, објавио је Историјски забавник.

Био је скромног поријекла. Отац Анастас био је земљорадник и ситан трговац из Пореча док му је мајка умрла на порођају. Ипак, Мишу ово није спријечило да постане моћан трговац и један од најбогатијих људи оног времена.

Миша Анастасијевић је био човјек који је знао да искористи тренутак и из сваке ситуације извуче најбоље. Трговао је, већ према прилици, свим и свачим – сапуном, стоком, сољу… радио је као цариник и ријечни надзорни капетан.

За његову “каријеру” најпресуднији су били добри односи са кнезом Милошем, тадашњим владарем Србије, али и највећим трговцем. Управо он га је 1833. године поставио за дунавског капетана, са надзорно-арбитражном улогом – одатле и каснији надимак Капетан Миша.

Ипак, највеће богатство Миша Анастасијевић је стекао као трговац сољу. Имао је монопол на извоз соли из кнежевине Влашке и Молдавије, а касније и на увоз соли из Аустроугарске. Тиме је постао један од највећих трговаца сољу на Балкану.

Имао је око десет хиљада људи у служби, 23 стоваришта у разним крајевима и најмање 74 бродова за пријевоз. Записи говоре да је у једном тренутку посједовао 1,5 милиона дуката готовине, што му је обезбијеђивало положај једног од најбогатијих људи на Балкану.

Човјек који је желио да му ћерка постане принцеза

Миша Анастасијевић је био велики добротвор и важио је за човјека који је помагао свима који би му помоћ затражили – био је мецена писаца и заштитник сликара… опраштао је дугове, финансирао библиотеке и школе, поклањао гардеробу женама и мираз сиромашним дјевојкама.

Изградња капетан-Мишиног здања започета је 1857. године. Палата је саграђена према плановима чешког архитекте Јана Неволе и требало је да буде свадбени поклон за Мишину ћерку Сару и принца Ђорђа Карађорђевића, сина Алексе Карађорђевића, рођеног брата кнеза Александра. Капетан Миша Анастасијевић је покушао на Светоандрејској скупштини да доведе свог зета Ђорђа на пријесто Србије, али није успио у тој намјери.

Након тога, Капетан Миша је зграду завештао “отечеству“ за смјештај више културних и просветних установа тадашње Кнежевине Србије. У њу се одмах након изградње уселила Велика школа, затим Гимназија, па Министарство просвјете, Народна библиотека, Народни музеј и на крају Ректорат Београдског универзитета.

А шта је било са Капетан-Мишом?

Разочаран што није успио да Карађорђевиће доведе на власт и тако својим потомцима обезбиједи владарску титулу, капетан Миша Анастасијевић је напустио Србију и касније ријетко долазио.

“Није био ни строг, ни реакционаран, а особина тврдичлука код њега уопште није постојала. Био је човјек широка духа и племенита срца. Знао је да живи као велики господин, користећи задовољства која живот пружа, али исто тако и да чини културна дјела. Био је њежан отац за све чланове своје породице, као и за оне који су живјели на његовим добрима. Свима је био добар учитељ, али изнад свега добар Србин. Своју отаџбину је волио безгранично и своје личне интересе потчињавао општим” — Миша Анастасијевић у сејћању савременика.

У деценијама које су услиједиле напустио је све послове са сољу и након тога само трошио и расипао новац. Историчари кажу да је на то вјероватно пресудно утицала чињеница да није имао мушке дјеце, па ни “да за кога чува” новац.

Умро је 27. јануара 1885. у 81. години живота.

Његова ћерка Сара је у браку са Ђорђем Карађорђевићем имала два сина – Алексу и Божидара, али они нису имали потомака, па се тако капетан-Мишина лоза заувек угасила.