Српска принцеза Оливера Лазаревић 12 година је провела у харему османског владара Бајазита И, али је из њега успјела да се врати у родну земљу.

Оливера Лазаревић је била најмлађа кћи кнеза Лазара Хребељановића и кнегиње Милице. У својој младости она је провела дванаест година (1390—1402) у харему османског султана Бајазита И, као залог миру између породице Лазаревића и Османског царства, а једно вријеме и у заробљеништву монголског емира Тамерлана, као заточеница несрећних околности након Ангорске битке 1402. године.

Рођена је око 1373. као најмлађа ћерка кнеза Лазара и кнегиње Милице, чукунунуке Вукана Немањића. Имала је четири старије сестре Мару, Јелену, Драгану и Теодору и два брата Стефана и Вука. Оливера је 1390. године дата за жену османском султану Бајазиту И (1389—1402).

Наиме, послије Kосовске битке Србијом је, у име малолетног кнеза Стефана Лазаревића, владала кнегиња Милица. Она је овај тешки владарски и мајчински терет одлуке о вазалству Турцима и давању Оливере у харем подијелила са преживјелим племством и црквеном јерархијом. Тако је коначну одлуку о слању Оливере у султанов харем донио Државни сабор, крајем 1389. године.

Поред слања Оливере Бајазиту, Лазаревићи су се обавезали и на вазалне обавезе према Османлијама које су подразумевале плаћање годишњег данка и редовно извршавање војних обавеза. Према предању, пут из родног Kрушевца ка Дренопољу српски народ је Оливери посуо ружама, а свуда се могло чути „Алал вјера, Оливера!“

Бајазиту су Оливеру одвјела браћа, кнежевићи Стефан и Вук. Било је то њихово прво вазалско путовање на поклоњење новом господару. Харем се налазио у тадашњој европској престоници Османлија, у Дренопољу (Једрену), на ријеци Марици, око 250 километара источно од Kрушевца. Оливерина судбина за тренутак је промијенила ток историје њеног народа. Није била ни прва хришћанка, ни прва племкиња у том харему, подјећа портал Курир/стил.

Према наводима, ниједна султанија прије Оливере, која није прешла у ислам, није успјела да постане толико утицајна. Оливера је била „довољно мудра да зна до које границе смије да иде и шта може да добије“. Њене жеље нису прерастале у хирове и неуочљиво се мијешала у политичке догађаје. За своју породицу „умјела је да избори шта се могло“.

Одлазак у Бајазитов харем и ново животно окружење били су стресни и сурови за њу. На њеној страни су били природна сналажљивост, карактер, образовање и васпитање. То јој је помогло да се лакше уклопи и брже прилагоди условима харемског живота. Малобројни писани извори из тог доба откривају да је Оливера с временом стекла посебан положај и снажан утицај на Бајазита.

Међу стотинама жена у харему Оливера је постала једна од четири султанове законите жене — кадуне. Временом се између њих двоје ипак родила љубав. Према постојећим изворима Оливера је била ванредно лијепа и имала је велики утицај на страстима оданог Бајазита и успјела да и у султанскоме харему одржи прво мјесто, и да задобије и одржи љубав бијесног Бајазита.

Своје мјесто у харему и султановом срцу она је често користила да помогне своме напаћеном народу и држави. За све вријеме боравка у харему Оливера је остала у православној вјери.

Послије битке код Ангоре (Анкаре) 1402, где је татарски емир Тамерлан нанио тежак пораз Османлијама и заробио султана Бајазита, заробљеништва је допала и Оливера.

Према османској традицији, Бајазит је 8. марта 1403. у татарском ропству на крају извршио самоубиство због срамоте која је била нанесена Оливери. Оливера је ослобођена из заточеништва током 1403. захваљујући посланству које је њен брат Стефан Лазаревић, сада већ деспот, послао Тамерлану.

Вратила се у Србију 1403. године и нешто касније се трајно настанила на двору свога брата деспота Стефана у тадашњој пријестоници Београду. Све до његове смрти, била му је вијерни пратилац, друг и савјетник, подстрекач и тјешитељ.

Често је путовала код сестре Јелене (Јеле Балшић) Kосаче у Дубровник, Зету и Херцеговину. Нарочито је топло била примана у Дубровнику, јер је Домина Деспина (како су је Дубровчани звали) била часна госпођа од крви Светлога Деспота и од његовога Двора.

Принцеза Оливера није се више удавала и није имала потомака. Посљедњи пут она се помиње у документима из 1443. године. Сматра се да је умрла послије 1444. године и не зна се гдје је сахрањена.

„Жртву принцезе Оливере за спас народа и отаџбине послије Kосовске битке, српски народ је још за њеног живота веома високо цијенио. Она је сматрана жртвом библијског карактера, богоугодном и христоликом жртвом, прињетом из слободе, љубави и послушања према своме роду и отачаству.“