У мртвачницама у Загребу, Ријеци, Осијеку још увијек се налази више од 900 тијела, од којих је најмање 350 оних који се повезују са акцијом хрватске војске и полиције у Погрому “Олуја”.

Предсједник Комисије за нетала лица Владе Србије Вељко Одаловић упозорава да је број тијела који чекају идентификацију нешто што плаши, вријеђа и депримира све који трагају за несталима, а породице ставља у готово безнадежан положај.

“Хрватска одбија сарадњу по питању несталих и не показује спремност да се њихове судбине ријеше. Имамо 37 евидентираних гробница, о којима се све зна, али нема спремности да се изврше ексхумације, јер нема политичке воље. Тиме се жртве још једном убијају, а породице додатно узнемиравају”, оцијенио је Одаловић, јавила је Срна, пренијеле Новости.

Поручио је да Срби имају право не само да се сјећају него и да не забораве страдале у “Олуји” и прогон више од 200.000 људи са територија које су биле већински српске. “Важно је да не сметнемо с ума да су те територије биле под заштитом УН. Очигледно је да је та подршка коју су имали Хрватима и омогућила да протерају Србе”, нагласио је Одаловић.

Указао је да се породице убијених и несталих суочавају и са још једним великим проблемом који их додатно депримира, а то је чињеница да за злочине у “Олуји” нема одговорних. “Породице погинулих и несталих имају право да знају ко је одговоран за злочине над њиховим најмилијима. Српске породице не могу да дође до правде, јер се не покрећу процеси у Хрватској, док са друге стране имамо тајне оптужнице због којих многи Срби не могу ни да оду у Хрватску, што је апсурд”, рекао је Одаловић.

Сматра да помирења не може бити док се сви не укључе у истинско рјешавање судбине несталих, за шта Хрватска не показује спремност. “Ми годинама тражимо да ексхумирамо жртве Миљевачког платоа, али нам се ни то не дозвољава иако се све зна. И о томе се ћути. Али, они који о томе ћуте данас славе нешто за шта би требало да се стиде, јер су у `Олуји` убили много стараца, али и жена и дјеце”, рекао је Одаловић.

Замјеник комесара за избјеглице и миграције Србије Светлана Велимировић оцијенила је да опструкције Хрватске у рјешавању судбине несталих и недоступност правде за породице жртава показују да је помирење најобичнија фраза.

“Осим тога, протерани у `Олуји` не могу да остваре права на пензије, обнову имовину и на повратак, што не може да се постигне ни уз сав притисак и посредовање међународних организација. Из Хрватске нам стижу и одговори да имовина прогнаних наводно не може да се обнови, јер нема пута, што показује због чега се већина избјеглих није вратила”, објаснила је Велимировићева.

У Погрому Срба у “Олуји” који је почео 4. августа 1995. године офанзивом хрватске војске и полиције, те јединица ХВО-а са подручја тадашње Републике Српске Крајине, према подацима “Веритаса”, протјерано је више од 220.000 Срба, а на евиденцији се налазе имена 1.869 погинулих и несталих Срба, од којих 1.220 цивила.

Агресија је извршена упркос чињеницама да је та област била под заштитом УН-а, под називом сектори “Југ” и “Север”, и да су представници РСК претходног дана у Женеви и Београду прихватили предлог међународне заједнице о мирном решењу сукоба.

Против крајишких Срба (око 230.000 житеља са око 30.000 војника) ангажовано је око 200.000 војника, од којих је директно у операцији учествовало 138.500 припадника ХВ-а, МУП-а и ХВО-а.

Ако се томе додају снаге Армије БиХ и НАТО, агресора је било више него становника у Крајини, а однос војника био је најмање 7:1 у корист агресора.

Међународни суд правде је у пресуди из фебруара 2015. године “Олују” оквалификовао као етничко чишћење, али не и као геноцид, мада свјетски експерти за ту област тврде да је та операција имала све карактеристике геноцида.