Злакуса је смјештена у долини ријеке Ђетиње, на њеној десној обали, испод Градине (931м н.в), на пола пута између Пожеге (11км) и Ужица (13км).

Налази се у центру троугла, приближно подједнако удаљеног од три главна града – Београд 185км (Србија), Сарајево 185км (БиХ) и Подгорица 215км (Црна Гора).

Прво веће насељено мјесто је Севојно (7км). Са престоницом Србије, село је повезано и пругом Београд-Бар и може се стићи путничким возом који стаје у самом селу. Из престонице и других градова може се стићи и брзим возом или међуградским аутобуским линијама до Ужица или Пожеге а одатле локалним аутобуским превозом до села.

Злакуса се налази у богатом туристичком окружењу као што су планине Златибор (35км) и Тара (60км), Сирогојно (33км), Мокра Гора са Дрвенградом и Шарганском осмицом (55км), Гуча (36км), Овчарско-кабларска клисура са својим манастирима и Овчар Бања (28км) а ту су и ријека Дрина (48км), Дивчибаре (50км), Кадињача (27км).

Злакуса је свакако најпознатија по старом грнчарском занату које је у овом селу заступљено више од три века, наводи портал Лепоте Србије.

Основни материјал за израду за израду Злакуских лонаца и друге грнчарије је прерађена глина „гњила” која се копа у селу Врањани код Пожеге на дубини од2 — 8 метара. Глина се мијеша са калцитом (који се вади у сусједном селу Рупељеву из копа старог преко 200 година) у односу 1:1 (што омогућава израду врло великих облика керамике, потом обликује на ручном колу и пече на отвореној ватри.

Данас се око двадесет домаћинстава у Злакуси активно бави израдом лончарије поштујући стари начин израде у којем је једина новима употреба машине за ситњење камена. Све остало је истовјетно као и прије 4 вијека.

Израда лончарије у Злакуси одвија се кроз неколико стандардних корака: од припреме, обликовања и украшавања, до сушења и печења посуда. Сваки од наведених корака једнако је важан, јер може пресудно да утиче на квалитет финалног производа и подређен је захтјевима материјала који се обрађује, са једне стране, и функције посуда које се израђују, с друге.

Након што је 2019. године Министарство за културу Републике Србије покренуло поступак да се злакуско лончарство нађе на Унесковој листи нематеријалног културног наслијеђа, у складу са одлуком Националног комитета за нематеријално културно наслијеђе, годину дана касније, Злакуско лончарство уписано је 16. децембра 2020. године на Репрезентативну листу нематеријалног културног наслијеђа човјечанства, и тако постала четврти елемент, на овој Унесковој листи из Србије.