Први српски псалтир, српске породице са Дрине, крсна слава, српско писмо — ћирилица, српски монаси, бројни дарови српских краљева само су дио српског идентитета који чува овај најстарији манастир на свету! МАНАСТИР СВ.КАТАРИНЕ је траг српске историје у азијској пустињи.

Фото: Тањуг

СИНАЈСКА или Мојсијева гора за хришћане је увијек имала немјерљиву духовну и ходочасничку вриједност. На њој је по билбијској традицији Мојсије добио Божије заповјести, а бројни каснији свеци (тзв. Синаити) подвизавали су се на њој. Подножје горе крије и једну од најстаријих хришћанских богомоља, чије наслијеђе говори и о репутацији српске државе у средњем вијеку.

Прича о манастиру Свете Катарине почиње у IV веку, када је иницијативом Царице Јелене, мајке Константина Великог подигнута ова богомоља на мјесту гдје је по библијској традицији Мојсије наишао на “несагориву купину”. Купинов жбун који и данас даје плодове јединствен је у свијету и налази се у дворишту манастира.

У VI вијеку византијски цар Јустинијан саградио је високи зид око манастира ради његове заштите. Од IX вијека манастир је понио име свете мученице Катарине гдје су пренијете њене мошти са врха Синајске горе у манастир.

Специфичан географски положај манастира утицао је на то да он непрекидно буде мјесто интеракције различитих религија и народа. Арапским освајањем Египта, манастир је дошао под њихову власт 623. а умјешни монаси измолили су од пророка Мухамеда да им лично омогући заштиту. За муслимане широм свијета посебну реликвију представља документ који чува отисак шаке Пророка. У документу Мухамед је гарантовао заштиту манастиру. У манастиру су се подвизавали бројни свеци, међу којима су били и св. Јован Лествичник и свети Григорије Синаит.

Света Екатарина заштитница Синаја

Света Катарина рођена је 294. године као Доротеја у Александрији у многобожачкој породици, гдје је стекла широко образовање. Ова Светитељка је почетком IV века, у вријеме хришћанских прогона храбро сведочила вјеру хришћанску а како је добро познавала философију, историју и паганске обичаје задала је велике муке својим прогонитељима због чега су је свирепо мучили. У једној визији св. Катарина прими прстен од самог Господа Христа, у знак обручења Њему. Тај прстен до данас стоји на њеној руци. Пострадала је за вјеру у вријеме цара Максимина, а по предању су њено тијело анђели пренијели на врх Синаја. У IX веку један од синајских монаха уснуо је мјесто на коме се налази свето тијело мученострадалне Катарине на коме су га касније пронашли и саградили капелу посвећену светитељки а свете мошти пренијели у манастир гдје се и данас чувају. У саркофагу од бијелог мермера, поред олтара су биле њене мошти.

Посебну манастирску драгоцијеност представља библиотека у којој се чува преко 5.000 старих књига и докумената, међу којима се по значају за српску културу посебно издваја тзв. Синајски псалтир, најстарији сачувани црквени рукопис на старословенском језику.

Пронађен је у манастиру Свете Катарине на Синају по коме и носи назив и гдје се још увијек чува, још се назива и Димитријевим записом по аутору, за сада најстаријем српском књижевнику Димитрију Синаиту.

Писан је на глагољици и до сада је пронађено 209 листова пергамента. Највећи дио Псалтира (177 листова) је откривен 1850. године од стране руског архимандрита Порфирија Успенског, а остала 32 листа откривена су 1968. године.