Операција ослобађања Београда је трајала од 21. септембра до 22. октобра 1944. године.

Послије дугих 1.287 дана, ослобођен је Београд од нацистичке окупације.

“Пуцало је на све стране. Два дана смо се борили око Главњаче. Студентски парк је био утврђен. Када смо ту Нијемце ликвидирали, дошли смо до Филозофског факултета, па до Етнографског музеја. На крају, стигли смо на Калемегдан и код споменика “Побједник” избили смо око 10 сати 20. октобра”, сјећа се Зденко Дупланчић, пензионисани пуковник Југословенске народне армије за Експрес.

Операција је трајала од 21. септембра до 22. октобра 1944. године. Окупатор је сатјеран до линије одакле артиљеријом није могао да туче југословенску пријестоницу.

Кључна акција је започела 11. октобра и трајала је до 20. октобра када је Београд ослобођен удруженим снагама јединице НОВЈ, којима је командовао Пеко Дапчевић и Црвене армије, под командом Владимира Ивановича Жданова.

Прије чувене офанзиве, Црвена армија је крајем августа окончала велику операцију у Молдавији. Иако није било довољно времена да се оспособе путеви и обезбиједе довољни ресурси за марш на Нијемце, донијета је одлука за енергично наступање. Мотив за офанзиву састојао се у томе да се максимално искористи остварена изолација непријатељске армије на југу.

Штаб Трећег украјинског фронта направио је план рационалног коришћења борбених ресурса Црвене армије и НОВЈ. Војска је добила задатак да фронтално потискује Нијемце, а за то вријеме је 4. гардијски механизовани корпус, маршем форсирао Велику Мораву и тако могао са снагама НОВЈ да у Шумадији формира надмоћну оклопно-механизовану пешадијску борбену групу.

Њемачка Команда Југоистока је, након неуспеха у спријечавању снага НОВЈ, планирала је операције потискивања, али је Црвена армија натјерала Нијемце да своју оперативну групу пребаци у источну Србију. Истовремено су снаге послате са југа, из Солуна су током септембра пребачене у Банат.

Команда Југоистока је по директном Хитлеровом наређењу од 3. октобра, требало да заједно са Армијском групом Е и дијеловима Друге оклопне армије успостави фронт Скадар – Скопље – Ђердапска линија. Али, нису успјели у томе.

Њемачки штаб је одлучио да се концентрише на одбрану Београду. Распуштена је влада Милана Недића, а управу је преузео њемачки командант Србије.

Формирани алармни пук Фесте Белград ојачан је и преформиран у дивизију под истим именом, касније названа Штефан. Формиране су две корпусне групе: сјеверна под командом генерала Вилија Шнекенбургера, и јужна, под командом Фридриха Вилхелма Милера. Команду над њима и над “Тврђавом Београд” обједињавао је генерал Аугуст Фелбер, војноуправни командант Југоистока и командант Армијске групе Србија.

Међутим, 13. октобра савладани су њемачки одбрамбени положају у области Авале. Најзначајнији догађај одиграо се на сјевероисточном правцу, у току ноћи 13. на 14. октобар у околини Болеча. Тада је 15. гардијска механизована бригада из покрета извршила напад у бок и позадину моторизованог пука дивизије “Бранденбург”, који се пробијао према Београду. Након осмочасовне огорчене борбе њемачки отпор је сломљен. Тиме је пресјечена главна веза између групације “Шнекенбург” на територији Београда и групације “Штетнер” која се концентрисала у области Смедерева са намјером да продре према Београду. Ова побједа опредијелила је даљи ток дејстава.

Београдска операција улази у завршну фазу 14. октобра и ослободилачке снаге заузимају ободе града. Прва пролетерска дивизија ојачана совјетским тенковима освојила је бањички вис и наставила напредовање у правцу Аутокоманде и Славије.

Током 14. и 15. октобра већи дио града био је ослобођен. Непријатељ се држао само у његовом сјеверозападном делу.

Суочен са губицима и извесношћу неуспјеха, генерал Штетнер одлучио је да напусти сву механизацију и 17. октобра усмјери групацију тако да продре у Београд са југа.

У сукобу са овим снагама група генерала Штетнера разбијена је и великим дијелом уништена, а он је погинуо 18. октобра на Авали. Преостале снаге су се у наредним данима нападане и уништаване.

У току борби за ослобођење Београда погинуло је 2.953 припадника НОВЈ и 976 припадника Црвене армије, док је далеко више погинуло током читаве операције. Након губитка Београда, Нијемци су успоставили Сремски фронт, како би спријечили ослобођење запада Југославије.