Његош је био вјерски и свјетовни поглавар српског народа у Црној Гори.

Његова дјела и данас живе несмањеном славом. Његошево најславније дјело је, свакако, “Горски вијенац” које је у Бечу оцијењен као „манускрипт генијалног творца“. У небеским висинама умјетности су и дјела “Луча микрокозма”, “Огледало српско” и “Лажни цар Шћепан Мали”.

Рођен као други син Томе Маркова Петровића, најмлађег брата владике Петра Првог и Иване Пророковић, на крштењу је добио име Радивоје под којим је у народу био познат и касније као владика Раде.

По завладичењу, он се потписивао само својим калуђерским именом Петар и презименом Петровић.

Међутим, у народу није био познат као владика Петар него, управо, као владика Раде.

Кад је дошао на власт, одмах је почео да уводи ред и модернизује друштво и државу.

Подизао је школе, оснивао судове, правио путеве, увео порез, пригушивао крвну освету…

Наилазио је на бројне отпоре у патријархалном друштву у ком је владала крвна освета.

Умро је од грудне болести 10. октобра 1851. на Цетињу, а по жељи, својој, сахрањен је на Ловћену.

ЊЕГОШ ЈЕ ПРОКЛЕО ЦРНОГОРЦЕ КОЈИ СЕ ОДРИЧУ СРПСТВА!

Раде и Сава…

Матија Бећковић за Његоша каже да је био највећи српски пјесник и најзначајнији владика СПЦ, послије Светог Саве. “Имао је 17 година, Раде, кад је постао Петар, онолико колико је имао Растко кад је постао Сава”, рекао је једном приликом Бећковић.

“И послије свих одгонетања, тајна његове појаве остаје без крајњег одговора. Човјек човјеку, тајна је највиша и ко то зна, то је највише што човјек може знати. Сам Његош није знао какву тајну је носио и преносио… и Његошу, тајна Његош је највиша”, каже академик Бећковић.

Избор из Његоша…

У славу Његоша и његовог великог дјела, Башта Балкана подсјећа на бисере које је изнедрио овај велик ум:

Чашу меда јошт’ нико не попи

што је чашом жучи не загрчи;

чаша жучи иште чашу меда,

смијешане, најлакше се пију…

—–

У добру је лако добар бити,

на муци се познају јунаци!…

—–

Ћуд је женска смијешна работа!

Не зна жена ко је какве вјере;

стотину ће промијенит вјерах

да учини што јој срце жуди…

—–

Ко на брдо, ак’ и мало, стоји,

више види но онај под брдом…

—–

Очи зборе што им срце вели.

Тешко земљи куда прође војска…

—–

Тврд је орах воћка чудновата,

не сломи га, ал’ зубе поломи!…

—–

Свак’ је рођен да по једном умре,

част и брука живе довијека!…

—–

Удри врага, не остав’ му трага,

али губи обадва свијета!…

—–

Бич сам, Божји, за тебе исплетен

да се стављаш шта си урадио…

—–

Без муке се пјесна не испоја
,
без муке се сабља не сакова….

—–

Благо томе ко довијека живи,

имао се рашта и родити…

—–

Вук на овцу своје право има

ка’ тирјанин на слаба човјека;

ал’ тирјанству стати ногом за врат,
довести га к познанију права,

то је људска дужност најсветија!…

—–

Младо жито, навијај класове,

пређе рока, дошла ти је жњетва…

—–

Нека буде борба непрестана,

нека буде што бити не може.

На гробљу ће изнићи цвијеће

за далеко њеко покољење…

—–

Мед за уста и хладна пријања,

а камоли млада и ватрена…

—–

Коме закон лежи у топузу,

трагови му смрде нечовјештвом…

—–

Усред подне да га човјек сретне,

сва би му се кожа најежила…

—–

Покољење за пјесну створено,

виле ће се грабит’ о в’јекове

да вам в’јенце достојне саплету,

ваш ће примјер учити пјевача

како треба с бесмртношћу зборит’…

—–

Славно мри’те, кад мр’јети морате…

—–

Свијет је овај тиран тиранину

а камоли души благородној…

—–

Здраво твоја глава на рамена,

ти ћеш пушку другу набавити,

а у руке Мандушића Вука,

биће свака пушка убојита…