Прошле су 24 године од агресије НАТО на Србију, односно тада Савезну Републику Југославију.

Удари су почели 24. марта 1999. године, а трајали су 78 дана.

Формално, наредбу је, без одобрења Савјета безбједности УН, што је био преседан, тадашњем команданту савезничких снага, генералу САД Веслију Кларку, издао генерални секретар НАТО Хавијер Солана.

Кларк је доцније у књизи „Модерно ратовање“ написао да је планирање ваздушне операције НАТО против СРЈ „средином јуна 1998. увелико било у току“ те да је завршено крајем августа те године.

НАТО агресији претходиле су неискрене наводно понуде међународне заједнице. Љествица захтјева, како је потврдила и Медлин Олбрајт, подизана је свакодневно, како би Србија била оптужена да није прихватила споразум.

Према Владиславу Јовановићу, идеја о бомбардовању већ тада је била стара десетак година, још од времена када је Боб Дол у Приштини обећао независност. Бил Клинтон, тада предсједник САД, делегацији америчких Срба рекао је да оно што је понуђено Милошевићу ни он не би потписао. Сличан коментар је доцније изнио и Хенри Кисинџер.

САД су током Хладног рата извршиле више од 40 војних интервенција широм свијета, а послије 1991. сличних војних акција је било неупоредиво више.

СРЈ је нападнута као наводни кривац за хуманитарну катастрофу на Косову и Метохији (непосредни повод били су догађаји у Рачку, односно оправдање) као и неуспјех преговора о будућем статусу покрајине који су вођени у Рамбујеу и Паризу.

У стварности, била је то подршка терористичкој организацији косметских Албанаца, тзв. ОВК, која је до тада већ починила бројне злочине.

Након што је Скупштина Србије потврдила да не прихвата одлуку о страним трупама на својој територији и предложила да снаге Уједињених нација надгледају мировно рјешење сукоба на Косову и Метохији, НАТО је 24. марта 1999. у 19.45 часова започео ваздушне ударе крстарећим ракетама и авијацијом, на више места у Србији и Црној Гори.

Деветнаест земаља НАТО започело је бомбардовање са бродова у Јадрану, као и из четири ваздухопловне базе у Италији.

Најприје су гађани противваздушушна одбрана и други објекти Војске Југославије, и то у Приштини, Батајници, Београду (Раковица, Стражевица), Младеновцу, и другде.

Готово да нема града у Србији који се током 11 седмица агресије није нашао на мети.

Жртве

Према подацима Министарства одбране Србије током ваздушне агресије НАТО убијено је 2.500 цивила, међу њима 89 дјеце и 1.031 припадник Војске и полиције. Према истом извору, рањено је око 6.000 цивила, од тога 2.700 дјеце, као и 5.173 војника и полицајаца, а 25 особа се и данас води као нестало.

Према наводима српских стручњака, до 10. јуна забиљежено је 18.168 авио полетања. По НАТО изворима, налета је било 38.004, од тога 10.484 ватрених дејства, док су остало била извиђања, авакси, танкери. У дејствима је у прво време учествовало дневно око 70 борбених авиона, да би доцније тај број био и око 400 свакодневно.

Губици

Ратни губици НАТО у људству и техници никада нису објелодањени. Тадашње власти у Београду су тврдиле да је оборено више десетина летјелица, што никада није потврђено.

Руска агенција АПН објавила је да је НАТО изгубио преко 400 војника и преко 60 летелица, док је амерички предсједник Бил Клинтон навео у говору“ 10. јуна 1999. да НАТО није претрпио „никакве жртве“.

У Музеју ваздухопловства у Београду чувају се остаци срушених авиона Ф-117, Ф-16, беспилотних летјелица, крстарећих пројектила. Летјелица Ф 117, такозвани „невидљиви“ до тада симбол супериорности америчке технологије, завршила је у њиви у атару сремског села Буђановаци. Готово да нема града у Србији који се током 11 седмица агресије није нашао на мети. НАТО је извршио 2. 300 удара и бацио 22. 000 тона пројектила, међу којима 37. 000 забрањених касетних бомби и оних пуњених обогаћеним уранијумом. Осим напада са бродова у Јадрану, као И из четири ваздухопловне базе у Италији, операције су извршаване из база у земљама Западне Европи и САД.

Уништена инфраструктура

Разорен је велики дио инфраструктуре, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе, храмови, односно цркве и манастири. Разорено је око 50 одсто производних капацитета Србије. О материјалној штети која је нанијета током НАТО агресије изнијети су разлицити подаци.

Тадашње власти у Београду процијениле су је на приближно стотину милијарди долара, група економиста Г17 процијенила је штету на 29,6 УСА долара.

У бомбардовању је уништено и оштећено 25. 000 стамбених објеката, онеспособљено 470 километара путева и 595 километара пруга. Оштећено је 14 аеродрома, 19 болница, 20 домова здравља, 18 дјечјих вртића, 69 школа, 176 споменика културе и 44 моста, док је 38 разорено.

Разорена је амбасада Кине у Београду 7. маја 1999. Зграда РТС у Београду уништена је 23. априла. Погинуло је 16 особа и исто толико рањено. Здање РТ Војводине, тада Телевизија Нови Сад погођена је срушена 3. маја 1999, на Међународни дан медија.

Уништена је трећина електроенергетског капацитета земље, бомбардоване су двије рафинерије у Панчеву и Новом Саду, а снаге НАТО су први пут употребиле и такозване графитне бомбе за онеспособљавање електроенергетског система. Посљедице по здравље становништва И еколошке посљедице практично су немјерљиве, наводи Тањуг.

Послије тешких преговора и притисака, бомбардовање је окончано потписивањем Војно-техничког споразума у Куманову 9. јуна 1999, да би три дана потом почело повлачење снага СРЈ са Косова и Метохије. Споразум је одредио повлачење војно безбједносних снага СРЈ са Косова и Метохије, и успостављање УНМИК-а, мисије Уједињених нација. Пошто је генерални секретар НАТО-а 10. јуна 1999. издао наредбу о прекиду бомбардовања, посљедњи пројектили пали су на подручју села Кололеч (недалеко од Косовске Каменице), у 13.30 сати. Био је то 79. дан НАТО агресије на Србију (СРЈ).

Тог дана Савјет безбједности УН усвојио је Резолуцију 1244, у покрајину је упућено 37.200 војника у саставу мисије КФОР, из 36 земаља, са задатком да чувају мир, безбједност, као и да обезбиједе повратак избјеглих.