09/02/2023
„Знакови поред пута“ представља књигу есеја Иве Андрића која је објављена постхумно 1976. године. У њој писац биљежи тренутно расположење, виђење неке појаве, личности, утисак са пута или мисао која га преокупира, а у њој се налази и његово обраћање Богу кроз молитву.
Годинама биљежене и без одређеног реда писане такве записе писац сабира у књигу која постаје огледало његове душе, а не дневник. Принцип организације текстова у књизи није ток времена, као сто је у класичном дневнику, већ спонтани рад душе која живо и осетљиво реагује на свакодневне постицаје и прерађује их у медитације и визије, у снимке предјела и људи, подсјећ портал Башта Балкана.
Спонтаност и необавезност главна су одлика таквог, вишег, духовног дневника какви су „Знакови поред пута“. Текст у њима расте и развија се као органско ткиво: један фрагмент наслања се на други, а овај на слиједећи и тако до у недоглед. Свевремене Андрићеве мудрости су написане бриљантним стилом, поетски и субјективно су надахнуте. Фрагменти се асоцијативно нижу, претачући се из психолошко-емоционалних, преко визуелних до дубоко рефлексивних слика. Окосница која повезује фрагменте у Знаковима није проток времена, већ се мисли и емоције асоцијативно и спонтано надовезују. Тако је настало и директно, а спонтано обраћање Богу кроз молитву.
Молитва Иве Андрића
Боже, не допусти да срце наше остане празно, него дај – пошто од твоје воље све зависи – да увијек желимо и да се надамо, и да то што желимо буде добро и стварно и да наша нада не буде испразна.
Дај да предмет наших жеља буде виши и љепши од нашег живота и да се доброј нади никад не изневјеримо због кратких и варљивих остварења која заклањају видик и лажно обећавају одмор. Дај нам прав пут, са пролазним посртањима, а са миром и славом на крају. И дај нам мудрости и храбрости, кад нам дајеш искушења.
И ма куда ишли и лутали, не дај да на крају останемо изван твоје свеобимне хармоније, јер то сваке секунде, на сваком мјесту, сваким дјелићем бића желимо.
