Зашто је Стефан Немања јео месо, а Свети Сава хоботнице?

На ова и многа друга занимљива питања одговоре даје Тамара Огњевић, историчарка умкетности и гастрохеритолог која је годинама изучавала, а састављала рецепте, а потом урадила и реконструкцију неколико јела средњовкековне трпезе, а у оквиру вишегодишњег истраживања „Живјети прошлост – Српска средњовјековна гастрономија“.

Добар владар морао је да једе доста меса, и то не било каквог, већ најквалитетнијег, припремљеног печењем или пржењем. Само спој крви и ватре обезбеђује ратничку моћ „Приђите, другови и браћо, и чеда вазљубљена, приђите са мном, да се посљедњим пиром са вама развеселимо, те да се растанем од трпезе с месом, јер ме оваква сјајна и многомесна трпеза неће више сакупити с вама, никада!“, ријечи су којима се велики жупан Стефан Немања 1195. године у Расу обраћа народу окупљеном на банкету организованом поводом предаје власти његовом сину Стефану Првовенчаном, како приповједа монах Теодосије у свом знаменитом „Житију Светог Саве“.

– Иако овај необични опроштај од богате месне трпезе јасно сугерише да Немања не силази само с власти, већ се спрема да прими и монашки постриг, а монаси у средњем вијеку не једу месо чак ни у дане мрса, бољем познаваоцу средњовјековног схватања хране неће промаћи да се Немања опроштајем од меса опрашта од земаљске власти. Наиме, сходно одредницама у средњем вијеку тако популарне Галенове медицине, добар владар морао је јести доста меса како би задржао своје владарске, витешке и друге квалитете. И то не било каквог меса, већ оног најквалитетнијег, припремљеног печењем или пржењем, јер само спој крви и ватре обезбјеђује владарску и ратничку моћ – појашњава Огњевић за “Блиц Жену”.

Кувана меса, изнутрице, мале птице, зечеви и прерађевине су за земљоделца и занатлију – владар и војници једу печење! Поред сочива, боба, дивљег грашка, купуса, црног и бијелог лука, зеља, роткве, репе, проса, јечма, овса, ражи, а у познијим периодима и пиринча и кукуруза, који стижу на наш простор с турским освајањима средином 15. и почетком 16. вијека, становништво српских земаља у средњем вијеку конзумира месо, млијеко и млијечне производе.

Хоботнице Светог Саве

Исписујући Студенички и Хиландарски типик, те својеврсне средњовјековне манастирске правилнике, Свети Сава посебно сугерише шта се и кад смије јести. Нарочиту занимљивост у тим драгоцјеним списима представља инсистирање на конзумацији хоботница. Ако прихватимо да то није необично када је ријеч о Хиландару, будући да се он налази у близини мора, постаје готово мистериозно кад се хоботнице појаве и у монашком јеловнику Студенице. Међутим, кад се има у виду да монах треба да се уздржи од конзумације намирница које подразумевају крв и ватру, те да се риба једе изузетно ријетко, управо због крви, упоредним увидом у исхрану ондашњег византијског монаштва постаје јасно да су хоботнице, лигње и шкољке често на монашкој трпези и то не као ексклузивне делиције, већ као она храна која не садржи крв.

Влашки сир умјесто новца

Влашки или меровлашки сир справљен од козјег или овчијег млијека, баш као и кисело млијеко, производ је који страни трговци радо примају умјесто новца у размени с локалним становништвом, а пчеларство је практично прва професија у домаћој прехрамбеној производњи. Извори нам јасно показују да су се на столовима владара и угледнијих људи могли наћи и плодови мора и морска риба, смокве, бадеми, горке поморанџе, лимун, маслиново уље и скупоцјена вина и зачини, као и злата вриједан шећер. Већ од 12. вијека властела у Расу једе брескву, а тло српских земаља још од памтивека обилује најразличитијим врстама шумског воћа, гљива и дивљачи. Налази појединих отпадних јама доказују да у планинским регијама доминира јагњетина, али извори указују да је и свиња радо гајена животиња, а усољено и суво месо престижан српски извоз током средњег вијека.