Чим се са врха Космаја спустите стрмим шумским стазама, наилазите на право средњевјековно изгубљено благо – старе зидине манастира Кастаљан и упаљене свијеће на мјесту гдје се некада уздизала црква.

На прелијепом месту, скривен од главних путева, Кастаљан познају углавном само мјештани, који не дозвољавају да светиња оде у заборав, али и они који се с намјером и знањем о овом мјесту упуте на њега не би ли га и сами истражили.

Све изгледа као лавиринт старих зидина, а кроз вегетацију која је прогутала цијелу грађевину јасно се уочавају велики остаци зидова, врата, прозора и просторија.

То је једном био итекако велики и значајан комплекс за београдску историју. Не треба много маште да се дочара живост која је једном владала на овом мјесту, у посљедњем срећном добу Србије пред пропашћу у вишевјековној окупацији.

Настао је крајем 13. вијека, највероватније за вријеме владавине краља Драгутина. Манастир су чинили црква, велики конак, трпезарија и гробље.

Претпоставља се да је здање обновио деспот Стефан Лазаревић, президавши цркву, конак и трпезарију. Доказ томе су остаци декорације карактеристични за моравску архитектуру.
Иначе, деспот Стефан Лазаревић био је везан за Београд, који му се недавно одужио и спомеником, али и за планину Космај.

Манастир је био посвећен светом Ђорђу, а остало је у старим списима забиљежено да је средином 16. вијека имао братство од чак 10 монаха. Тада се село у коме се налазио звало Горња Трнава или Трговчевић, а данас је то дио Неменикућа.

Манастир је током отоманске окупације најприје опустио, а потом је и разорен у 17. вијеку, након Велике сеобе Срба. Иначе, црква је била сазидана од камена, али је потом била и омалтерисана. Упркос томе што комплекс наизглед дјелује као да су од њега остале само голе зидине, стручњаци су успјели да открију и фрагменте фресака, односно њихових украса, орнамената и покојег ћириличног слова.

На простору испред цркве откривена су и три гроба монаха, али не и забиљешке о њиховим именима. Испод темеља конака нађени су и старији гробови… Иначе, Кастаљан није засигурно био овако пусто и скривено мјесто у средњем вијеку – дио конака био је резервисан и за пролазнике који у манастир нису свраћали. То су били разни путници и каравани који су се пред Кастаљаном заустављали.

Међутим, и пре српског манастира овде је постојало нешто – још су стари Римљани баш то место одабрали за војни логор, како би штитили космајске руднике. Када прилазите овом мјесту морате ипак имати на уму да улазите у светињу, односно, да то нису само пусте зидине које је прогутало биље, подсјећа портал Калдрма.

Наиме, прије двије деценије је на Ђурђевдан одржана прва служба након три вијека. Постављен је и игуман, али за евентуалну обнову морао би да се ипак сачека завршетак комплетних археолошких истраживања.

У неким другим земљама од остатака древних манастира и утврђења направљене су својеврсне туристичке атракције. И у Србији је то посљедњих година постала све чешћа пракса, мада су усамљеност и изолованост Кастаљана на Космају управо оно што му даје пуну драж и чини га правим бисером, изгубљеним у времену, шуми и протеклим вијековима тишине.