Послије краја Првог свјетског рата и демобилизације Врховна команда Србије преименована је у Главни генералштаб војске и морнарице Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Остарјели и прослављени Живојин Мишић постављен је за првог начелника ове установе, а управо ту се и одиграо један немили догађај између регента Александра Карађорђевића и старог војводе.

Војвода Живојин Мишић запамћен је као један од највећих војсковођа Србије, али и човјек „без длаке на језику“ који увијек говори искрено и оно што мисли. Због тога је читавог живота имао проблема, а то га је у више наврата коштало и напредовања у служби. Ипак, Мишић није био каријериста и није се много обазирао на титуле и звања, подсјећа портал Дневно.

– У рату се лако губи глава, али се лако губи и образ – говорио је, а част и образ били су му најважнији и у мирнодопским данима. Због тога је слиједећа прича која се збила средином 1920. године била жесток ударац на здравље већ остарјелог војводе.

Наиме, након што се, иако болестан, Мишић прихватио дужности начелника Генералштаба војске и морнарице Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, врховни командант, регент Александар Карађорђевић, свратио је у његову канцеларију која се тада налазила у згради Војне академије и затражио да му војвода Мишић одмах саопшти детаљне податке о некој мало важној ствари.

Војвода је позвао свог ађутанта и издао наређење да му се потребни подаци пронађу у архиви и доставе, али регенту ово није било довољно добро.

– Па зар ви о томе не знате? – питао је Мишића.

– То је таква капларска ситница да ја њу не само да не могу него и не треба да памтим – одговорио је војвода.

Изгледа да је ова опаска увриједила врховног команданта.

– Зар је то ситница кад ја тражим!? – упитао је љутито.

– Ма ко да је тражи то је ситница, и ја то не знам – образложио је Мишић.

Ово је потпуно разбјеснило регента Александра.

– Не знате! А шта ви знате? Ви ништа не знате! Ништа! – повикао је.

Овако оштар став је вјероватно много повредио остарјелог војсковођу. Одговорио је у свом стилу.

– Ја ништа не знам? Па зар ви то тек сада видите, послије Мионице и послије Сувоборске и Колубарске битке, послије Битоља и Кајмакчалана, послије Доброг Поља и заробљавања маршала Макензена и послије Словеније. Види се колико сте ви видовит када тек сада запажете да ја ништа не знам.

Чудим се и не могу довољно да се начудим што ме још држите и трпите на овом мјесту. Постарајте се да за ово мјесто нађете погодније лице које више зна, а ја онако мислим да ми овдје више није мјесто – рекао је. Није много прошло, а Живојин Мишић је пао у болесничку постељу. Упућен је на лијечење у Париз али, након што је утврђено да се за њега не може много учинити, тражио је да се врати у Београд.

Посљедње дане је провео у Врачарском санаторијуму. Четрнаест мјесеци се борио са болешћу. За то вријеме, Александар Карађорђевић га је посјетио само једаном, на Петровдан 1920. након чега је одржао говор одавши Мишићу највеће поштовања и истичући његове заслуге у борби за слободу Србије.

Војвода Живојин Р. Мишић је преминуо у Београду 20. јануара 1921. у 5.30 часова пре подне. Било му је 65 година.