Овдје се краљ Петар Други Карађорђевић спасао од њемачких бомби 6. априла 1941! Овдје је, према неким свједочењима, био утамничен и генерал Дража Михаиловић и баш одавде одведен на стријељање 17. јула 1946! Овдје се, наводно, скривао и Тито кад год је било густо, као што јесте 1948, након Резолуције Информбироа.

Репортерке Курира вас воде у тајни тунел Бијелог двора на Дедињу!

Десно од свијетлог хола Бијелог двора и огромне слике краља Александра, који и поче 1934. подизање овог здања за тројицу синова, али и не дочека завршетак јер га меци у Марсељу стигоше већ 9. октобра исте године, води улаз у подрум и капсулу која отвара врата тајне. Тик је испод Златног салона, оног кога цијела Србија зна по сликама канабеа на ком је Слободан Милошевић примао госте.

Али није поменути краљ ни помишљао на тајно склониште, па је архитекта Александар Ђорђевић пројектовао двор само на земљи. Међутим, кад се у другој половини тридесетих већ осјећао мирис барута у Европи, кренули су прокопавање тунела који ће главу спасти.

– Бијели двор је грађен до 1937, а како се већ тада примјетила опасност од надолазећег нацизма, ријешили су да направе склониште за краљевску породицу у случају бомбардовања, које је и завршено отприлике 1938-1939. Пројекат тунела нигдје није нађен иако постоји пројекат двора и свих околних зграда. Али то је и разумљиво јер је склониште требало да буде тајно – прича нам Урош Парезановић, шеф службе за односе са јавношћу и протокола двора.

Међ’ чивилуцима и фотељама остављеним у подруму провири под бордо плишаном завјесом, а како би другачије на двору, метална капсула. На први поглед подсјети ме на облик несрећне подморнице “Титан”, која минулог мјесеца потону крај “Титаника”. Али ова врата била су врата спаса. Углавном.

Шкрипе док их отварамо. Мркли млак сјечемо лампама. Уске, зарђале спиралне степенице воде нас неколико нивоа под земљу, до дрвених врата са огромним кључем. Тунел је пред нама. Дуж бијелих избетонираних зидова иду “жице” које су некад спроводиле струју. Лампе су још на плафону.

Краљ Петар у мемоарима: “Све је било у мраку и само сам ја имао батерију. Чињени су покушаји да проради централа, али безуспјешно. Ни климатизација није радила. Послао сам Раденка по батерије и свијеће. Утврдио сам да обичан телефон не ради и морао сам да употребим војни…”

Све мирише на влагу и све се “зноји”, капљице се лијепе по зидовима. Опет зарђала врата. Ту су и исто такве решетке одвода за воду… Овуда је краљ Петар

Други 6. априла ’41. својом батеријском лампом крчио пут себи и послузи кад су нацистичке бомбе падале по дворском комплексу.

– Тунел је имао вентилацију и независни систем електричне енергије. Није био повезан на спољну електричну централу, него је, по ријечима историчара, имао неку врсту динаме. Као што се на бициклу динама окреће и производи свјетло за лампу, тако је и ова динама окретана рукама или ногама да би се добијало електрично освјетљење – вели Парезановић.

Додаје да су сва врата низ тунел прављена тако да могу херметички да се затворе у случају напада бојним отровом или неким другим агенсима који могу бити штетни.

Након 100-150 метара – не може се даље. Вода. И у њој пропала пумпа за испумпавање. Зока, најдража ми фото-репортерка, даје ми своје гумене чизме. Исте оне у којима је 2014. прегазила Обреновац и пола поплављене Србије. Сада газе кроз историју. Ал’ и с њима се може тек који метар даље.

Иако вода стоји, за дивно чудо, не смрди. У даљини се тек мало виде слиједећа зарђала врата, поплављена готово до врха. До одаја склоништа се не може. Вуле Радановић, који ради на двору, пре двије године је успио да се пробије.

– На крају је класично склониште са одвојеним просторијама, туш-кабинама, мокрим чвором, свиме. Остало је и нешто мало ствари, па и жичани кревети – вели нам.

Управо и ти кревети коришћени су чувеног 6. априла, када су нацисти сипали бомбе по двору. Тај дан описао је и краљ Петар Други у мемоарима “Мој живот”.

– Одлучио сам да се преселим из Краљевског двора (грађен 1924-1929, недалеко од њега је Бели двор, прим. нов.), гдје сам током дана радио, да спавам у Белом двору, који је имао склониште опремљено свом модерном опремом, укључујући и сопствену електричну централу и директну телефонску везу са предсједником владе, шефом Генералштаба и командантима оружаних снага – написао је краљ, кога је око четири ујутру 6. априла пробудила сирена с крова двора, па је са свима сишао у склониште и вратио се у кревет пошто је објављен крај узбуне.

Међутим, тишина није потрајала.

– Слиједеће чега се сјећам је врисак који пара уши и потмули тутањ бомби које експлодирају. Искочио сам из кревета и, док сам облачио капут, заслијепљујуће је бљеснуло и врео ваздух је појурио кроз отворене прозоре, бацивши ме на под. Други прозор који је био затворен прснуо је у собу. Рат је почео – пише краљ.

Одјурио је у хол, чији је стаклени кров био разбијен, па отишао у склониште, као и сви остали.

– Све је било у мраку и само сам ја имао батерију. Чињени су покушаји да проради централа, али безуспјешно. Ни климатизација није радила. Послао сам Раденка по батерије и свијеће. Утврдио сам да обичан телефон не ради и морао сам да употребим војни… – писао је посљедњи наш краљ, који је одатле истог дана отишао пут Малог Зворника и даље у избјеглиштво.

У Србију никад више није могао да крочи, а “вратио” се тек 2013, када су његови посмртни остаци пренијети из САД на Опленац, и то 43 године послије смрти.

Пет година послије те ’41, како ће деценијама касније посредно тврдити неки људи из окружења Драже, али и Тита, у тунелу је био заточен четнички вођа, који је наводно и сахрањен иза Бијелог двора.

Тако је забиљежено и свједочење Милорада Живковића из Јагодине, Титовог гардисте на Бијелом двору од 1955. до 1957, чији се идентитет за његова живота крио од јавности. И док је факат да је Дража ухапшен марта 1946, а недуго потом и стријељан 17. јула, све између углавном је непознаница, па и сам гроб.

По Живковићевом казивању, које су му причали гардисти, прави Дража је чуван у “пећини” (овом склоништу), гдје је и убијен, а потом сахрањен код двора. “Пећина” се, тврдио је, завршава подземним тунелима на капији двора под бројем два, која иде ка Дому гарде. А управо у Дому гарде на Топчидеру суђено је Михаиловићу.

Живковић је тврдио, како су писале Новости, и да су капа, шубара, кратка пушка, двоглед, бусола и антерија годинама биле у сандуку у “пећини”.

– Када је Дража ликвидиран, Тито је виђен у истим тунелима гдје се налазила и Удба, односно Александар Ранковић – рекао је историчар Александар Динчић својевремено за Новости и додао да су гардисти Живковићу казали и да се Тито овде крио и послије ослобођења Београда, као и током кризе са Информбироом, када се плашио да ће га Стаљин напасти.

Гроб Драже Михаиловића никада није тражен око двора. Или не бар званично.

– За причу да је Дража сахрањен иза Бијелог двора 99 одсто сам сигуран да нема везе са истином зато што та мапа коју је наводно цртао гардиста не одговара истини ни кад су неке очигледне ствари у питању. Тако по њој, између осталог, испада да је гроб Даворјанке Пауновић, коју гардиста наводи као Титову курирку, уз Бијели двор, а заправо је испод Краљевског. Мапа је прилично лоша

и по њој би испало да је Дража сахрањен баш у самој згради двора – вели Парезановић.

Скривање у тунелу се, истиче, не може ни оповргнути ни потврдити.

– Постоје те приче да је Дража заиста чуван овде, у тунелу, и да је из њега вођен на суђење, а да је кроз град до Главњаче провођен његов двојник. И стварно, можете видјети разлику у дужини браде и у облику наочара на Дражиним сликама од тада, као да је постојао и лажни Дража – каже Парезановић и додаје да претпоставља да тунел пролази испод двије терасе са задње стране Бијелог двора, па испод базена, који је одавно сув и руиниран и даље кроз шуму, па вјероватно негдје до Раковице, гдје излази.

Карађорђевићи су дочекали да се врате у двор 2001. То је успио син краља Петра Другог – престолонасљедник Александар. А тунел је, изгледа, исписао своју историју. Тај пут одавно више никоме није важан…

Краљ Петар у мемоарима: “Све је било у мраку и само сам ја имао батерију. Чињени су покушаји да проради централа, али безуспешно. Ни климатизација није радила. Послао сам Раденка по батерије и свеће. Утврдио сам да обичан телефон не ради и морао сам да употријебим војни…”

Посљедња ноћ на двору

Теревенка уочи бомбардовања

Вече прије бомбардовања, за које је написао да му је приватно јављено да ће бити 6. априла ујутру, краљ Петар Други, од непуних 18 лета, проводио се.

– Организовали смо право национално вече, свирајући гитару и пијевајући старе српске пјесме, као да смо знали да је то посљедње вече које проводимо заједно. Забава се завршила касно и у један сат послије поноћи отишао сам у кревет – написао је краљ у мемоарима.

Парезановић: Постоје приче да је Дража заиста чуван овдје, у тунелу, и да је из њега вођен на суђење, а да је кроз град до Главњаче провођен његов двојник

– Психолошко стање послуге и њихових породица, које се налазе у склоништу, деморалисано је од честих узбуна, иако сваки пут нема бомбардовања. Због сталних узбуна породице не могу изаћи на ваздух. У самом склоништу електричне и водоводне инсталације уопште не одговарају, јер су били сувише овисни од довода из вароши, који су доводи сада, наравно, разрушени… – пише, између осталог, 10. априла управник двора у извештају који се чува у Архиву Југославије.

20 тешких и разорних бомби пало на краљевски комплекс 6. априла 1941. године

150 средњих и мањих бомби Нијемци бацили на двор

Ово нигдје нема

Бомбе падају, а премијер вјенчава ћерку

Душан Симовић удавао ћерку на дан кад је Хитлер напао Краљевину Југославију

– Позвао сам телефоном кућу премијера (генерал Душан Симовић, прим. нов.), а његов собар ми је рекао да је његова екселенција у цркви у Топчидеру (око пет километара јужно од Београда), гдје се његова кћи вјенчава. То ме је избезумило. Оставио сам поруку да ми одмах телефонира кад се врати… Послије другог напада дошао је генерал Симовић и сишао у наше склониште. Дојурио је право из цркве својој кући, брзо се пресвукао и дошао право у Бијели двор. Одмах сам га упитао о свему што зна, али он није знао много више од мене – описао је 6. април 1941. Петар Други.