Заљубљена или зла жена? Затвореница или завјереница? Заборављена или намјерно запостављена? Дама или другарица? Ништа од тога или све то заједно? Тог 20. октобра 2013. године свијет је заувијек напустила Јованка Броз – најпознатија, али и најтајанственија жена бивше Југославије.

Мало је особа које су годинама изазивале толику пажњу јавности и медија, а остале толико тајанствене. Наизглед ништа у биографији некадашње прве даме није спорно. А опет … ни до краја баш најјасније.

Како је млада и лијепа партизанка завршила у браку са 32 године старијим неприкосновеним вођом југословенских комуниста? Зашто су њега обожавали, а њу оговарали? Због чега се Јованка и Тито нису видјели посљедње три године пред маршалову смрт? Ко се то плашио онога што некадашња прва дама евентуално зна, па је она преко 20 година живјела фактички као заточеник?

Ко је упознато Тита и Јованку?

Јованка је рођена у сеоској породици, у мјесту Пећане у Лици у породици оца Михајла и мајке Милице. Историографија је забиљежила неколико угледних чланова породице Будисављевић. Основну школу је завршила у родном селу, али није наставила даље школовање из породичних разлога, подсјећа Историјски забавник.

Према сопственим тврдњама, 1941. и 1942. године, Јованка Будисављевић се борила у оквиру женске личке омладинске чете, а онда и у саставу омладинске чете на Кордуну. Потом се обрела у чувеној Личкој дивизији.

Према једној верзији догађаја, за упознавање Тита и Јованке заслужан је био Александар Лека Ранковић, “отац” свих тајних служби на овим просторима који је лично одабрао пет “провјерених” дјевојака за рад у Титовом кабинету, а Маршалу се од свих највише свидјела личка партизанка Јованка Будисављевић.

Они који вјерују у причу по којој је Јованка била совјетски шпијун њу повезују са Иваном Крајачићем Стевом који је, наводно, Јованку изабрао као Титову сарадницу.

Тито је за Јованку био ратно божанство

Било како било, млада партизанка из Шесте личке дивизије, најмлађа жена са чином официра (мајор ЈНА) је 1945. додјељена Маршалату као хигијеничарка, задужена за контролисање хране и чистоће и здравља особља. Већ исте године постаје Титова лична секретарица, а њен живот постаје потпуно посвећен великом вођи.

– Тито је за њу био партијско и ратно божанство, коме су сви били дужни све да жртвују. А она је била и жена која је спознавала Тита као мушкарца и све се преданије заљубљивала у њега. Ријешена, ако треба, да сагори и свене, незнана и непризната, крај божанства о коме је сањала и коме је једино могла припадати, кад ју је већ одабрао – записао је Милован Ђилас у књизи “Дружење с Титом”.

И тако шест година, док из статуса личне секретарице, вјероватно и љубавнице, није прешла у статус супруге…

Тито се својом секретарицом оженио 1952. – њему је било 60, а њој 28 година. Мање познат податак је да је она до краја живота имала два презимена, јер је и послије венчања са Титом задржала своје, дјевојачко – Јованка Будисављевић Броз.

Тек након вјенчања Јованка је постала онаква каквом је памти већина старијих генерација – богато одјевена, окићена, насмејана, са високом пунђом на глави, спремна да стане раме уз раме са највећим свјетским дамама оног времена.

Ипак, било је и оних који су тврдили да Јованкин утицај сеже много даље од пријема и смешкања пред камерама.

Тврдило се да има државничке амбиције, да сплеткари, да је совјетски агент, да је учествовала у завјери против Александра Ранковића, да је смишљала пуч и спремала се да постане “Тито послије Тита”… колико год неке од ових оптужби данас дјеловале апсурдно, постепено су довеле до нарушавања односа међу “првим супружницима” СФР Југославије.

Иво Етеровић, фотограф који је провео много времена у блиском окружењу брачног пара Броз неколико пута је у јавности изјавио да је Јованка била жртва амбиција политичара и окружења које је обожавало маршала, али њу никада није прихватило.

Већ током 1975. Јованка је изостала са неких путовања. Исте године, Тито се без ње преселио у Бели двор док је она остала у Ужичкој 15. Јавна тајна је била да се прва дама и предсједник не слажу добро и да су свађе свакодневица. Ипак, о томе се ћутало, а до формалног развода никада није дошло.

Посљедње три године Титовог живота Јованка га није видјела. Ипак, само два мјесеца послије његове смрти она је, уз заплијену докумената и ствари, избачена из резиденције и пресељена у Булевар мира 75.

Одговор на питање шта се десило са тим стварима, као и зашто је оваква груба преметачина изведена, никад није стигао. Удовица Броз се жалила и писала разним институцијама наводећи да су одузети предмети њена лична имовина, те да међу документима нема ничега осим њене личне преписке и писама, али су на њене жалбе сви остали неми.

А онда су на некадашњу прву даму државе која се убрзо распала у крвавом рату сви заборавили…

Од “прве другарице” до заборављене даме

Њена појављивања у јавности свела су се на обиласке Куће цвијећа на годишњицу Титове смрти. Многи новинари су покушавали да од удовице Броз измаме понеки одговор. Ријетки су у томе успјели.

Нешто боље од захтјева да јој се врати одузета имовина прошле су жалбе на неподношљиве услове у којима је дуги низ година Јованка Броз живела. Ипак, и ово се догодило тек када је прича о “првој другарици” Југославије која без икаквих докумената живи у кући без гријања, на којој кров прокишњава, а и струја често нестаје, доспјела до јавности.

На писања медија да нема земље на свијету у којој се према жени бившег предсједника тако односи, реговао је Расим Љајић, тадашњи министар, али су понуде за гостопримством и помоћи стигле из цијеле бивше државе и на тренутак поново ујединиле завађене народе.

Пред крај живота Јованка Броз је поново добила и документа – прво здравствену књижицу, па личну карту и пасош. Већ стара и болесна, захвалила се држави на “бризи” и наставила да живи повучено, подсјећа Историјски забавник.

Управо из куће у којој је била прво заточена, а послије сама себе затворила, крајем љета 2013. превезена је у болницу у којој је и умрла. По сопственој жељи сахрањена је у Кући цвијећа 26. октобра 2013. године.