НОВОСТИ

НИСУ НАС УЧИЛИ НА ЧАСОВИМА ИСТОРИЈЕ Ово је права истина о Милошу Обилићу који је успио да убије 12.000 Турака?!

18/07/2023

На Видовдан 1389. српске снаге предвођене кнезом Лазарем сукобиле су се са турском војском коју је водио султан Мурат. Српски јунак Милош Обилић је успио да убије Мурата, а за вријеме битке је страдао и кнез Лазар.

 

 

И тако је настао мит о Косовском боју, најславњој српској побједи у историји народа који и те како зна шта је рат…Да ли је заиста било овако?

Већина недоумица о томе шта се заправо догодило за вријеме Косовског боја потиче од чињенице да се о Милошу Обилићу, човјеку који је убио султана Мурата и тако постао, поред Краљевића Марка, најславнији српски епски јунак, историјски са сигурношћу скоро ништа не зна. Чак ни то да ли је постојао!

Наиме, о Милошу Обилићу не постоји ниједан писани траг нити документ из његовог времена који би нам открио нешто више о овом човјеку. Све што сада мислимо да знамо о њему, плод је каснијих дописивања и народних прича и предања.

Па, ко је онда био Милош Обилић?

О Милошу Обилићу најреалнију слику пружа контроверзни Герасимов љетопис. По њему, Милош Обилић је био родом из Обилова код Тјентишта, испод Пештера (између Новог Пазара и Сјенице). У рату између кнеза Лазара и Николе Алтомановића његов град је уништен и да је он уточиште потражио код Марка Мрњавчевића у Прилепу”, рекао је за књижевник Александар Тешић за портал Дневно.

Герасимов љетопис је дјело брата Вука Бранковића, монаха Герасима. О спису се не зна ништа са сигурношћу јер данас не постоји ниједан званичан препис.

Оригинал се чувао у манастиру Хиландар из кога га је један монах из фамилије Васојевића пренио код породице Фемић у Фемић Кршу, у Црној Гори гдје је случајно изгорио 1943. године. О овом документу се данас зна само из онога што је Милић од Мачве записао 1989. да би сачувао од заборава усмено предање које је постојало у породици Фемић.

Међутим, један други историјски извор, „Краљевство Славена” Мавра Орбинија из 16. вијека идентично описује живот Милоша Обилића што указује да би се „Герасимов љетопис” могао сматрати аутентичним извором.

Незванично, Герасимов љетопис је садржао много тога што се не поклапа са данашњом, „званичном” српском историјом, а да је то случај и са причом о Милошу Обилићу.

Марко Краљевић је у вијеме када је Милош боравио код њега већ био султанов вазал. Приликом одласка на поклоњење у Једрене, повео је и Милоша Обилића са собом који је својом поијавом и снагом одушевио султана Мурата који га је тамо задржао.

Према неким индицијама из герасимовог љетописа и и наших народних предања и епских пјесама, проистиче даје Милош био заточеник, витез који се борио за славу, прича Тешић.

Тако је Милош Обилић код Мурата у служби остао, према Герасимовом љетопису, седам година! Ако је ово тачно, Милош је и те како познавао турски начин ратовања, све њихове слабости и снаге.

– Милош се у Србију вратио нешто прије битке на Топлици, када се посебно истакао командујући војском кнеза Лазара. Побиједио је управо јер је добро познавао Турке и њихов начин ратовања. Након тога, по предању, кнез Лазар му је дао титулу војводе и на управу Браничево гдје и данас постоји много топонима са његовим именом. Међутим, ту је владао само 2-3 године, па и није стигао да остави неки материјални траг – објашњава Тешић.

А онда је дошла Косовска битка…

– По Герасимовом љетопису, управо је због тога што је био седам година у служби код њих, Милош и могао да прође поред Турака и да приђе довољно близу Мурату да би га убио. Потврду томе налазимо и код поменутог Мавра Орбинија који у свом дијелу каже да је Милош дошао „у табор Турака код којих је био на великој цијени. Стога је смјеста био уведен под шатор турског цара, који се јако обрадовао његовом доласку”. Како би другачије, прије или за вријеме битке, неко успио да приђе султану? Султан никада није био у првом реду војника, него у свом утврђеном логору – биваку, ограђеним рововима, копљима и стражом – наглашава Александар Тешић.

О томе како су Турци водили битке најбоље је описао Константин Михаиловић у делу „Јаничарове успомене или турска хроника”:

„Овакав је борбени ред код Турака највише за одлучну битку: Застава царских има четири, које припадају двору. Једна је бијела златним словима писана, и она је изнад свих, јер означава да је ту читава царска сила, и зову је алем-исанџак, то јест застава читаве силе. Друга је застава црвена – дворске коњице. Трећа је зелена и црвена, четврта жута и црвена, и ове су јаничара дворских пешака. И кад год се развију те четири заставе ту је и цар међу својим дворанима. (А војска царскога двора) на овај начин (се уређује): дворски коњаници (стоје) поред њега, пред њим јаничари, за њим камиле, а око њих свуда јарак (се начини и бедем); испод јарака велики штитови су у земљу побијени (сабље су исто тако врло оштре и припремљене и друго ратно оружје је богато опремљено, па би се зато и наши морали исто тако добро припремати), око јарака свуда је насут бедем нагоре, и на овом (бедему) свуда су густо побијени кочеви…”

Иако је Михаиловић писао скоро вијек након Косовског боја, за Османлије је познато да су били окорјели традиционалисти и да се њихов како државни тако и војни систем није мијењао вијековима.

– Оваквом утврђеном табору могло се прићи само са посебном дозволом, бератом, коју је Милош Обилић имао јер се, по причи из Герасимовог летописа, Мурат надао да ће се Милош вратити њему у службу. Ово је Милош искористио да би му пришао и убио га – прича Александар Тешић мало познату верзију о томе како су се догађаји на Косову пољу заправо одиграли.

Све остале приче – да је Мурат убијен на превару послије битке, да је Милош сам успио да убије 12.000 Турака као што каже епска пјесма, или да је са 12 војвода успио да се пробије до султана, сматра Тешић, мало су вјероватне јер би турски извори то навели, а ниједан не спомиње такав сценарио.

Уосталом, за сваког цара највећа част би била погинути у борби, а не као резултат нечијег лукавства, па би савремени турски извори с поносом истицали јуначку смрт свог султана – сматра Тешић.

Герасимов љетопис је изгорио у кући породице Фемић 1943. и наводно не постоји препис.

Сам Константин Михаиловић о оклопним коњаницима каже: „Турцима је наређено од цара да (више) гледају коње, а не људе. Приступивши с обеју страна с копљима и сабљама и другим различитим оружјем да коње туку и рањавају а послије тога им с људима лака битка бива, и зато се свако мора чувати оптерећења од оклопа, што ћеш лако и “сам разумјети, јер кад тако оптерећен из било којег разлога сјашеш, без помоћи сам не можеш поново да узјашеш.” А да су Турци за то знали много раније доказ је битка код Стефанијане 1344. када су на превару намамили тешке оклопнике војводе Прељуба да сјашу и да пешице крену за њима уз брдо, док су други Турци из прикрајка вребали прилику да се домогну њихових коња којим су послије сви побјегли.

ПРАТИТЕ НАС

Komentara bez...

Остале Вијести