Живот Стефана Уроша Четвртог Душана Немањића пратила су освајања, богат политички живот, сукоби са црквом, Византијом… а његову смрт мистерија.

Његово царство обухватало је централну и јужну Србију, цијелу Македонију и Албанију, без Драча, део Босне и Херцеговине, дио Грчке до Тесалије, Црну Гору, и раме уз раме стајало са тадашњим царствима на Истоку и Западу.

Овај моћни српски владар творац је и најважнијег српског средњевјековног закона. Његови земни остаци почивају у Цркви Светог апостола и евангелисте Марка у Београду, а тачно 16. априла 1346. године, у Скопљу, Душан Силни крунисан је за цара Срба и Грка.

Живот Стефана Уроша Четвртог Душана Немањића пратила су освајања, богат политички живот, сукоби са црквом, Византијом… а његову смрт мистерија.

Рођен је око 1308. године, од оца Стефана Уроша Трећег Немањића (краљ Стефан Дечански) и бугарске принцезе Теодоре. Већ са 14 година на двору Немањића нашао се у центру политичких збивања.

“Краљ Стефан Дечански крунисан је 6. јануара 1322. године. Тог дана, одлуком Сабора одређен је његов насљедник, млади краљ Душан. Већ са 22 године дошао је у сукоб са оцем када је, између осталог, погубио свог течу бугарског цара Михаила Шишмана у бици код Велбужда. Његов отац је послије тога упао у Зету и спалио му двор. Млади краљ је успио да побхегне преко ријеке Бојане. Покорио се оцу, али не задуго. Уз подршку властеле напао је очев двор и затворио га у Звечан, гдје је стари краљ умро, вјероватно насилно”, објашњава професор др Синиша Мишић, са одјељења за историју Филозофског факултета.

Горостас благе нарави

Душан је синоним за великог војсковођу и владара, али мало је познато да је био и изузетно маркантан. Његова висина од око два метра велика је и за данашње појмове, а камоли за средњи вијек. Упркос корпулентности и Законику који је био изузетно оштар, био је благе нарави, објавила је Политика.

Душан је на престо ступио 1331. године у Сврчину, једном од краљевских дворова Немањића. Државу је проширио освајањима, а најважнија су се одиграла од 1342. до 1345, када је заузео и моћни град Сер, на сјеверу Грчке. За цара је крунисан 1346. године у Скопљу, које је проглашено за његову пријестоницу. Душан је “заобишао” Васељенску патријаршију и неканонски прогласио Јоаникија за патријарха да би га овај крунисао за цара. То су признали бугарски патријарх и охридски архиепископ, док је цариградски патријарх Калист на Душана бацио анатему, али тек 1350.

“Није неканонско проглашавање Калисту највише засметало, већ то што је Душан дио цариградских митрополија и епископија припојио српској цркви и тако одузео добар део прихода Васељенској патријаршији”, прича Мишић.

Анатема је скинута тек 25 година касније, у вријеме кнеза Лазара.

Цар Душан умро је 20. децембра 1355. по старом календару, послије кратке болести и у јеку припрема за рат са Турцима и покушаја освајања Цариграда. Сахрањен је у својој задужбини манастиру Светих архангела у Призрену.

Прича да је отрован није доказана. Мистерија би могла да буде ријешена анализом његових посмртних остатака.

Стотинама година његови остаци лежали су у гробу у манастиру код Призрена. Тај манастир Турци су, од доласка на ове просторе, неколико пута пљачкали. До темеља га је 1615. године срушио Синан паша и од тог материјала сазидао џамију у Призрену, која и данас постоји.

“Остатке цара Душана 1927. године пронашао је прота и професор Радослав Грујић. Вођен народним предањем, вршио је ископавања на мјесту гдје се налазио манастир Светих архангела. Остатке је понио у Скопље, а затим их је 1941. године предао Патријаршији у Београду. Ту су чувани до 19. маја 1968. године, када су пренијети у Цркву Светог Марка”, каже протојереј-ставрофор Трајан Којић, старјешина цркве на Ташмајдану.

Преносу царевих земних остатака присуствовало је више од 6.000 вјерника, патријарх Герман и готово сви архијереји Српске цркве.

“Земни остаци положени су у бакарни саркофаг тежак 600 килограма који је постављен на мермерно постоље. На средини саркофага, урађеног по пројекту архитекте др Драгомира Тадића у стилу из 12. вијека са стилизованим биљним и фигуралним орнаментима, налази се лик цара Душана узет са фреске из манастира Дечани. Саркофаг је урадио вајар из Београда Драгутин Петровић”, каже Којић.

Изнад саркофага се дуго налазио рад академског сликара Живка Стоисављевића на ком је била приказана битка код Велбужда. Ова композиција замењена је, по благослову патријарха Иринеја, новом – “Крунисањем цара Душана”, у мозаичкој техници, рад академског сликара Ђура Радловића.

Није проглашен за светитеља

Цар Душан није проглашен за светитеља. Спомиње се неколико разлога – од оцеубиства, довођења жене Јелене на Свету гору гдје женска нога никада није крочила – али се сваки од њих може сматрати спорним. Да би неко постао светитељ, његови остаци требало би да одају неки знак – да буду нетрулежни, да се над њима деси неко чудо или да га народ прихвати. За сада не постоји запис да је на његовом гробу забиљежено чудо, али се прије неколико година појавила иницијатива неких историчара да се прогласи светитељем.

“Народ има велико поштовање према цару Душану и њему није важно да ли је он светитељ или није. Велики број вјерника приђе саркофагу и цјелива лик”, каже свештеник Трајан Којић и истиче да се у Цркви Светог Марка сваке године 2. јануара по новом календару даје парастос цару.