НОВОСТИ

НОСИО И МАЧ И МАНТИЈУ Био је Милутинов „човјек за специјалне задатке”

04/07/2023

Заборављени великан српске историје носио је мач и мантију био командант битке за Хиландар против Каталана и десна рука Краља Милутина.

 

Српски племић-монах Данило Други био је архијереј, ратник, државник и књижевник, моћан и поштован на дворовима Немањића у 13. и 14. вијеку.

 

Његово световно име ни данас није познато, а житија наводе да је у младости био миљеник краља Милутина, баш као што је принц Растко био мјезимац Стефана Немање.

 

Такође, слично Светом Сави, младић бјежи на Свету гору гдје постаје монах Данило, али нема времена да буде испосник, јер наредне три године командује одбраном Хиландара од опсаде Каталанске компаније, најокрутније најамничке трупе у 13. вијеку.

 

Значај те битке је огроман, јер је око 1300. Света гора била вјерски, политички, дипломатски и обавјештајни центар цијелог православног свијета, смјештена на неутралној територији у Ромејском царству. За православце је Атос био оно што је за католике био Ватикан, кажу историчари, објавиле су Новости.

 

“Ишчитавајући изнова документе о Милутиновом времену, види се да је Данило његов штићеник и најповјерљивији сарадник”, каже историчар проф. др Влада Станковић.

 

То је невјероватна личност, архијереј, ратник, државник и књижевник, моћан и поштован на дворовима свих Немањића. Он је дословно постављао краљеве на трон, а на историјској сцени први пут заблистао као командант битке за Хиландар.

 

Мистериозни племић

Опсаду и пљачку Свете горе, симбола православног „византијског комонвелта“, започела је Каталанска компанија – коју је унајмио цар Андроник Други у нади да ће њоме успјети да се супротстави Турцима. Неочекивано, најопаснија плаћеничка војска тога доба окренула се против православне Византије коју је сматрала већим непријатељем од Турака.

 

“Цар Андроник је превидио је да су Каталанаци били јачи од регуларних Ромејских трупа” каже др Влада Станковић и додаје:

 

“Није била случајност што су плаћеници започели рат с Византијцима, као и велике пљачкашке походе, посебно према Светој гори. Походи Каталанаца били су усклађени с напорима “латинског цара” у егзилу Карла Валоа и папе Клемента Петог да покрену нови крсташки рат против Византије и униште “шизматичко царство.”

 

Црква Светог архиђакона Стефана у Бањској-влага уништава храм…

 

Краљ Милутин, владар Србије на ивици византијског и западног света, био је свјестан велике буре која се припремала. Наступао је опрезно и прагматично преговарао са папским заговорницима новог крсташког рата, и истовремено је преко обавјештајне мреже пратио вести о походима пљачкаша под папском заштитом на Атос.

 

Свестан да би уништење Свете горе било фаталан морални пораз православног света, Милутин је годинама кришом утврђивао Хиландар. Уочи каталанског напада он је сазвао Државни сабор да би за игумана именовао јеромонаха Данила, који је само две године раније био дио личне Милутинове дворске пратње и гарде.

 

“Ријеч је младом ученом племићу који је мистериозно отишао у манастир и муњевито напредовао у врх црквене хијерархије. Данило је, потпуно неуобичајено на Државном сабору у Србији а не на монашком скупу на Атосу, именован за игумана Хиландара. Он је несумњиво био Милутинов човјек за специјалне задатке коме је била намењена највећа мисија тог доба, одбрана Свете горе, јер Византија није више имала снаге за то, наводи Станковић.

 

Храбро срце

Данилов ученик, саборац и биограф је оставио свједочанство о том страшном времену:

 

“Послије мало времена тиха живота у Светој гори подигоше се многи народи, и великом силом завојеваше многе крајеве грчке земље, чак и до самога Цариграда, и све опустеше, и заробљенике одведоше у ропство. Ови дођоше са својим силама у Свету гору, и опколивши је, разграбише сва богатства сабрана у њој, и скоро је сву опустеше.

 

Игуман Данило је с колоном наоко обичних црноризаца (калуђера) стигао на Хиландар у посљедњи тренутак. Каталанци нису спријечили долазак “калуђера” на Свету гору јер нису познавали српске законе, по којима је сваки утврђени манастир у Србији још од Немањиног времена био и војни центар у којима су одабрани “мужеви работали у војнички закон”, увјежбавајући одбрану од опсаде, а имали су много искуства из ратова с Ромејским легијама.

 

Манастир Бањска

Таkо су се сталној војној чети под командом хиландарског стратора придружили Данилови црнорисци из Србије, чије су мантије скривале одабране војнике. Захваљујући њима Хиландар једини одолијева опсадама, а иза његових зидина уточиште налази велики број породица из околних села. Житија наводе: “Цијели многобројни народ за дуго времена хранио се од тога славнога манастира Хиландара”.

 

Ипак, дуга опсада је исцрпљивала и манастирске залихе.

 

“Велико је било страдање и почеше људи и све животиње скончавати од глади. Људи од глади зијајући, судараху се и падаху као пијани и обузети глађу, нису могли ни гледати. Фрузи, Турци, Јаси, Татари, Моговари и Каталани многе свете храмове огњем упалише и њихово богатство разграбише и заробљенике одведоше у ропство, а остали скончаваху од најљуће смрти, глади. Не бјеше ко ће их погрепсти, но се зверови и птице небеске храњаху од њихова тијела” пише Данилов ученик.

 

Он с дивљењем бележи да Данило остаје непоколебљив, упркос пакленим призорима које свакодневно гледа с високог Милутиновог пирга – куле, осматрачнице и штаба одбране Хиландара, који свакодневно нападају Каталанци.

ПРАТИТЕ НАС

Komentara bez...

Остале Вијести