Владика Петар II Петровић Његош био је и остао упамћен као врло харизматична личност, маркантни владар, али и мисаона фигура о чему свједоче његова знаменита књижевна дјела. Иако су у историји познати његов лик и дјело, неки битни детаљи из његовог живота су и даље мистерија.

Пјесник, владика и владар својом заоставштином и данас изазива дивљење, а његов значај огледа се не само у историји, већ и у књижевности, религији и филозофији, пише Нпортал.

Први подаци о њиховом поријеклу сежу до средњег вијека. Ситни властелин Херак Хераковић, савременик деспота Ђурђа Бранковића, помиње се 1441. године. Сам Његош, истицао је пак да је његов најстарији познати предак био поданик краља Стефана Уроша III (Стефана Дечанског).

Усмена предања породичне историје, али и многи истраживачи који су се бавили генезом његушких Петровића, сагласни су да ова породица води поријекло из централне Босне, тачније, околнине Травника. Након османског освајања Босне, њени чланови покренули су низ миграција. Једно вријеме прије доласка на подручје старе Црне Горе били су настањени у невесињској висоравни.

У оба региона, и Босни и Херцеговини до данас сачувала су се имена и топоними који сугеришу на култ и стара пребивалишта породице Петровић-Његош.

Будући владика и господар Црне Горе рођен је 1813. године у породичној кући у Његушима, као други син Тома Петровића, најмлађег брата владике Петра I Петровића (Светог Петра Цетињског) и Иване Пророковић.

Да је Његошев лик и дјело и даље непознаница и предмет расправа, најбоље свједочи дилема око његовог правог имена.

Невјероватно звучи, али Његош на рођењу уопште није добио име под којим се прославио као владар и духовна личност.

У црногорској усменој традицији, невезано од монашког имена Петар, Његош је остао највише упамћен као владика Раде (Томов). Међутим, његово право и крштено име је поптуно другачије.

Сачувани црквени списи из тог времена забиљежили су податак да је “најмудрија српска глава” на крштењу добила име Рафаел, али да су га његови

ближњи и околина звали Радивој, а од миља Раде. Тек након смрти, у науци и јавном дискурсу, владика је ословљаван као Његош.

Сличан податак преноси и владикин савременик и познаник, Вук Караџић. У једном спису оставио је податак да се Петар Петровић звао Радоје, али да је у народу остао познатији као владика Раде, јер су га тако разликовали од његовог стрица владике Петра I Петровића.

Занимљиво да и сам владика Петар није истицао своје право и крштено име. Задовољавао се тиме што је ословљаван као Петар или Раде.

Његош никада није употребљвао ни оно “други” уз Петар, него је то додато тек касније, како би се направила разлика између њега и његовог предходника, стрица Петра.

До данас у науци није објашњено због чега је узео додатак Његош, а не Његуш, као што би требало према имену његовог племена и мјеста живљења. Претпоставља се да је то преузео од стрица владике Петра, који је понекад уз своје име додавао Његош, а не Његуш.