У средњевијековним српским земљама, Рашкој (Србији), Зети, Босни и Херцеговини, од средине 8. до краја 15. вijека, владало је укупно девет династија: Властимировићи, Војислављевићи, Немањићи, Лазаревићи, Бранковићи и Црнојевићи. У 19. и 20. виjеку Србијом су владале само двије династије, Карађорђевићи и Обреновићи. Укупно су биле на власти 141 годину (1804‐1945). Од тога су 86 година провеле у међусобном ривалству и борби за (пре)власт – од убиства Карађорђа 1817. до Мајског преврата 1903. године. Четири пута су свргавале једна другу: 1817, 1842, 1858 и 1903. године.

У нашем народу и данас, 118 година послије нестанка Обреновића са историјске позорнице и послије 65 година живота у републици, постоји подјела на Карађорђевићевце и Обреновићевце.

Нема сумње да је ова династичка борба из 19. вијека оставила веома дубок траг у српској историји и српском народу.

У тој борби било је убистава и атентата, војних и народних буна, али ти догађаји нису увијек били плод завјере противничке династије, иако су често тако приказивани.

Док је учешће Кнеза Милоша у убиству Карађорђа сасвим неспорно, учешће Карађорђевића у убиству Кнеза Михаила 1868. или Мајском преврату 1903. године, историјска наука је касније оповргла.

Карађорђевићи и Обреновићи ‐ равноправна статистика

Династија Карађорђевић је била на власти три пута, укупно 72 године, 2 мјесеца и 21 дан (1804‐1817, 1842‐1858 и 1903‐1945). Обреновићи су владали у два наврата, укупно 70 година, 9 мјесеци и 11 дана (1815‐1842 и 1858‐1903).

У вријеме Карађорђеве владавине свакако треба убројати и вријеме проведено у емиграцији (1813‐1817).

Он није свргнут са власти послије пропасти устанка 1813. године, нити избором Милоша Обреновића за вођу Другог српског устанка 1815. године и у Србију се вратио 1817. као насљедни Вожд.

Тако, заправо, не постоји интеррегнум између 1813. и 1815. године, већ период двовлашћа између 1815. и 1817. године.

У просјеку су владари из обе династије владали око 14 година. Најдуже је владао Кнез Милош Обреновић – више од четврт вијека (од тога више од 24 године у својој првој владавини 1815‐1839. године)

Најкраће је владао такође један Обреновић –

Кнез Милан први, најстарији Милошев син и старији брат Кнеза Михаила. Он је владао свега 23 дана. Од Карађорђевића најдуже је владао Краљ Петар први (више од 18 година), а најкраће његов унук Краљ Петар други (11 година).

Обе династије дале су по 5 владара: једног Вожда (Карађорђе), 5 Кнежева (Милош, Милан, Михаило, и Милан Обреновић четврти, и Александар Карађорђевић) и 5 Краљева (Милан Обреновић четврти, Александар Обреновић В, Петар први, Александар први и Петар други Карађорђевић). Милан Обреновић четврти владао је и са титулом Кнеза (1868‐1882) и са титулом Краља (1882‐1889).

У обе династије насилном смрћу су страдала по два владара: Михаило (1868) и Александар (1903) Обреновић, и Карађорђе (1817) и Александар (1934) Карађорђевић. Тројицу од њих су убили сами Срби, док је Краљ Александар Карађорђевић страдао од туђинске руке – хрватских Усташа и македонских ВМРО‐ваца.

По тројица владара из обе династије умрла су природном смрћу. Један Обреновић је умро у туђини, ван Отаџбине (Краљ Милан, 1901), док су двојица Карађорђевића преминула у изгнанству (Кнез Александар у Темишвару 1885., а Краљ Петар други у САД 1970. године).

УБИСТВО КУМА

Послије пропасти Првог срског устанка 1813. године и неколико година проведених у егзилу у Аустрији и Русији,

Карађорђе се у јулу 1817. вратио у Србију.

Желио је да у савезу са грчком Хетеријом и Бугарима дигне општебалкански устанак против Турака.

Тој идеји и самом Карађорђу пресудио је његов кум – Кнез Милош Обреновић.

Карађорђе је постао вјенчани кум Милошу, на молбу Милошевог старијег, тада популарнијег полубрата, Војводе Милана, а касније му је крстио и двоје дјеце.

Карађорђе је био тај који је унаприједио Милоша у звање Војводе 1811. године, послије смрти Војводе Милана.

Вожд је убијен у ноћи између 13. и 14. јула 1817. године, у Радовањском лугу, на имању Драгића Војнића, гдје се састао са својим кумом Вујицом Вулићевићем и Николом Новаковићем.

Никола (чијег брата је Карађорђе својевремено осудио на смрт) је Вожда убио на спавању, сјекиром, док је његовог пратиоца, Наума, убио из пушке.

Наредбу за ликвидацију Карађорђа Вујици Вулићевићу је издао лично Кнез Милош, тада Београдски везир, у договору са Београдским пашом Марашлијом.

Карађорђу и Науму су јатаганима одсјечене главе. У кући Кнеза Милоша је са њих одрана кожа и напуњене су памуком.

Главе су послате прво Марашли Али‐паши, а потом је Карађорђева глава послата за Цариград.

Султан је за ово Милоша наградио позлаћеном сабљом.

Милошеви разлози за убиство Карађорђа били су лични ‐ жеља за влашћу, али и општенационални и државни – да се не изгуби муком стечена „полуаутономија“ Србије и крхки мир са Турцима.

Према ријечима Алимпија Васиљевића (1831‐1911), убиством Карађорђа је „учињено једно политичко злочинство, да би се избјегла једна политичка грешка“. Нови рат са Турцима, те 1817. године свакако није могао да се добије.

Карађорђева лобања је сахрањена уз зид цркве која је некада постојала на мјесту данашње Саборне цркве у Београду.

Његово обезглављено тијело било је сахрањено прво у Радовањском лугу, близу самог мјеста убиства. Патријархална и Богобојажљива кнегиња Љубица, која је иначе осуђивала ово убиство, 1819. је Карађорђево тијело спојила са лобањом и сахранила у цркви Рождества Пресвјете Богородице у Тополи.

Тијело је првобитно сахрањено у крипти испред олтара, али је касније, по наређењу Кнеза Милоша, премјештено у крипту поред северног зида цркве.

Тек 1930. године, Карађорђеви посмртни остаци су пренијети у цркву Светог Ђорђа на Опленцу, задужбину Петра првог и Александра Карађорђевића, гдге и данас почивају.

БУНА ЗА БУНОМ

У вријеме прве владавине Кнеза Милоша (1815‐1839) против њега је дизано шест буна (у просјеку сваке четири године).

Узроци ових буна лежали су прије свега у незадовољству Милошевим апсолутизмом, али и у суровом начину владања, ограниченим трговинским слободама, принудном кулуку за Милоша, његове војводе, па и Турке…

ОДЛАЗАК И ПОВРАТАК ОБРЕНОВИЋА

Послије прогласа тзв. Турског устава (1838), Кнез Милош је абдицирао у корист старијег сина Милана, 1839. године. Милан је послије 23 дана владавине преминуо и наслиједио га је млађи брат Михаило.

Период прве владавине Кнеза Михаила (1839‐1842) био је обиљежен сукобима обреновићеваца и тзв. Уставобранитеља.

Буна коју је предводио вођа Уставобранитеља, Тома Вучић‐Перишић (Вучићева буна) 1842. године, свргла је са власти Кнеза Михаила, а нова Велика народна скупштина је, упркос противљењу Порте, за кнеза изабрала Карађорђевог најстаријег сина, Михаиловог ађутанта, поручника Александра Карађорђевића.

Кнез Александар је био владар без значајне улоге.

Пристајао је уз Уставобранитеље и крваво се обрачунавао са обреновићевцима. Међутим, Александар је покушавао да ојача своје политичке позиције, што га је касније довело у сукоб са Уставобранитељима.

За његове владавине Србија је добила Грађански и Полицијски законик, развијен је административни систем и дошло је до значајног просвјетног, културног и привредног успона.

Србија је помагала Српску револуцију у Војводини 1848. године и успјешно пребродила кризу за вријеме Кримског рата 1853‐1856. године. Све то, међутим, ипак није било довољно да се учврсти Александров положај.

УБИШЕ КЊАЗА!

Негдје у априлу 1868. године, чувени српски видовњак Митар Тарабић из Кремне, саопштио је своме куму и још једном пријатељу своју визију да је „Кнежев живот тањи од длаке у бради, да њему нема дугог вијека, али да неће умријети од болести, већ од душманске руке из народа свог“.

Против Кнеза Михаила ковано је неколико завјера 1864‐1868. године. Те 1868. године, било је више дојава властима да је Кнежев живот угрожен, али полиција није на то обраћала пажњу и степен његове безбједности није подигнут на виши ниво. О припремама за атентат на Кнеза већ се увелико причало по читавом Београду.

У вријеме самог атентата, на Мегдану, главној варошкој раскрсници у Ужицу, Митар Тарабић је према причама очевидаца имао изненадну визију у којој је видио и пуцњеве, и Кнежев ропац, и жене које вриште. Као у трансу повикао је: „Куку народе! Изгибисмо Књаза! Убише Књаза, убише Књаза!“.

Кнез Михаило је убијен 29. маја 1868. године у атентату, приликом шетње Кошутњаком.

Тројица атентатора су прво пуцали у њега, а потом су га дотукли ножевима.

Том приликом је убијена и Михаилова сестра од стрица Анка Константиновић, а рањена је њена кћи Катарина, Михаилова љубавница којом је намјеравао да се ожени послије развода од Кнегиње Јулије.

Рањени су и Кнежев ађутант Светозар Гарашанин (син Илије Гарашанина, бившег предсједника владе) и посилни Мита Тимарчевић. Атентаторима је успјела да умакне неозлијеђена једино Анкина мајка ‐ Кнежева стрина, седамдесетдвогодишња Томанија Обреновић.

Атентату је избјегао и Илија Гарашанин, који је због слабог здравља остао да чека свиту на клупи у Топчидеру.

Кнез Михаило је сахрањен у Саборној цркви у Београду, тамо гдје је осам године раније сахрањен његов отац кнез Милош Велики.

Суд је тражио од Мађарских власти да изручи Србији кнеза Александра, али пошто је одбијао да достави мађарском правосуђу доказе против њега, Мађарска је тај захтев одбила.

Њему је судио мађарски суд у Пешти, од 27. јануара до 6. фебруара 1869. године и ослободио га кривице у недостатку доказа.

Најспорнији у читавој причи је био новац који је Кнез Александар дао својим правним заступницима који су се нашли међу завјереницима.

Касније је било доказано да је тај новац био намјењен куповини неких некретнина од турака који су напуштали Србију.

Готово свим осуђенима држава је наплатила и високе материјалне одштете, а имања кнеза Александра су распродата буд зашто на јавној аукцији, јер му је пресудом било забрањено да посједује имовину на територији Србије.

Велика народна скупштина је, пошто Кнез Михаило није имао законитих потомака, за Кнеза изабрала Милана Обреновића ИВ, унука господар Јеврема и Томаније Обреновић.

У име малољетног Кнеза 1868‐1872. године земљом је управљало намјесништво у коме се налазио и ђенерал Миливоје Петровић Блазнавац.

Блазнавац, за кога се у народу причало да је једно од многобројне ванбрачне дјеце Кнеза Милоша, касније се оженио Катарином Константиновић, Михаиловом сестричином и љубавницом.

РАТ СА РАДИКАЛИМА

Како је кнез и потоњи краљ Милан (1868‐1889) владао апсолутистички, није чудо што су и против њега дизане буне, и да је и он био мета атентата. Прво је у војсци, уочи Другог Српско‐турског рата 1877. године избила Тополска буна.

У јесен 1883. године, због одузимања оружја од обвезника Народне војске, избила је чувена Тимочка буна. Милан се увијек ефикасно и сурово обрачунавао са побуњеницима.

Ипак, у Миланово вријеме Карађорђевићи више нису били оптуживани за подстицање побуна. Милан је имао нове „дежурне кривце“ – Николу Пашића и Народну радикалну странку. Радикали, више‐мање увијек умјешани у радње против Краља Милана, редовно су били мета Краљеве освете. Неки од њих, били су наравно и присталице Карађорђевића.

На Краља Милана је два пута неуспјешно вршен атентат. Илка Марковић, удовица бившег предсједника владе Јеврема Марковића, осуђеног на смрт и стрељаног због учећа у Тополској буни, пуцала је на Краља Милана 1882. године у Београдској Саборној цркви (Илкин атентат).

Осуђена је прво на смрт, па потом на доживотну робију. Објесила се у затвору наредне године.

Други атентат на Милана извршен је на Ивањдан 6. јула 1899. године, када он већ није био владар Србије, већ само врховни командант Активне војске (Ивањдански атентат). И овај пут на мети Краљеве одмазде нашли су се Радикали.

МАЈСКИ ПРЕВРАТ

Узрок Мајског преврата 1903. године и нестанка династије Обреновић са историјске позорнице није био само непримјерена женидба Краља Александра са Драгом Машин. У вријеме Александрове владавине погоршани су односи са Аустроугарском, а потом и са Русијом.

Александар је био осион и несталан владар‐аутократа. Четири пута је мијењао уставе, још чешће је по своме ћефу мењао владе.

Свађао је и цијепао политичке странке и њихове прваке.

Драга Машин се отворено мјешала у политику, а њена браћа су се у јавности крајње бахато понашала. Како Александар и Драга нису имали потомке, у игри око насљедства престола јавила су се и Драгина браћа.

Стање у војсци бивало је све лошије, далеко од оног идеала који је реформама створио Краљ Милан. Тешко стечене политичке и грађанске слободе, слобода штампе и говора, које је гарантовао устав из 1888. године свакодневно су кршена.

Група официра, која је на крају бројала око 800 припадника широм Србије, и један мањи број грађанских лица припремали су од 1901. године завјеру за свргавање и убиство краљевског пара. Вођа завереника тада је био капетан Драгутин Димитријевић Апис. Од виших официра у завјеру је био укључен и пензионисани пуковник Александар Машин,Драгин бивши дјевер, који ју је кривио за прерану смрт свога брата.

Међу грађанским лицима у завјери су били и неки политичари – либерали, напредњаци, иначе обреновићевци (попут Ђорђа Генчића, некада давно Драгиног љубавника), али и освједочени карађорђевићевци попут трговца, масона Николе Хаџи Томе.

У ноћи између 28. и 29. маја (по Јулијанском календару) 1903. године, организованом акцијом завјереника по читавом Београду и гарнизонима у унутрашњости, свргнути су краљ Александар и краљица Драга – посљедњи Обреновићи.

Завјереници су упали у Двор и, када су послије поноћи успјели да открију скровиште Краљевског пара, убили су их са више десетина хитаца, управо на дан када је, 35 година раније убијен Кнез Михаило. Полунага тијела Краљевског пара бачена су са балкона у двориште Двора и искасапљена сабљама. Исте ноћи стрељана су и Драгина браћа – Никодије и Никола, а остатак њене породице протјеран је из Србије. Убијени су и предсједник владе и министар војни. Војска је за новог српског Краља извикала, Вождовог унука, сина екс Кнеза Александра, Петра Карађорђевића. Петров „избор“, неколико мјесеци касније је потврдила и Народна скупштина.

Тијела последњих Обреновића сахрањена су исте ноћи, тајно, у старој цркви Светог Марка у Београду. Та црква је срушена у шестоаприлском бомбардовању 1941. године. Годину дана касније њихова тијела пребачена су у нову – садашњу Маркову цркву, гдје и данас почивају. Сваке године, 11.јуна (по Грегоријанском календару), у цркви Светог Марка служи се годишњи помен Краљу Александру и Драги, коме присуствује стотинак грађана.

После Мајског преврата, многе западне земље увеле су политичке санкције Краљевини Србији. У спровођењу санкција, бојкоту Србије и захтевима за смјену и процесуирање завјереника‐краљоубица предњачила је Велика Британија. Поред Аустроугарске и Русије, и Британија је, од стране потоњих историчара, сумњичена за умјешаност у Мајски преврат. Све три велике силе биле су упознате са припремом завјере. Озбиљно су разматрале питање: Шта послије Обреновића?

Република није долазила у обзир, како међу великим силама, тако и у самој Србији. За њу су се залагали само ријетки интелектуалци попут Јована Скерлића. Неког руског племића као српског Краља не би прихватиле ни Аустрија ни Енглеска, док њемачког претендента нису хтјели ни Руси ни Енглези. Црногорски Кнез Мирко, млађи син Краља Николе, а иначе зет Обреновића, који је озбиљно рачунао на српски пријесто, није био по вољи Аустроугарске, јер би то довело до уједињења Црне Горе и Србије и географски спречавало политику продора на Исток (Дранг нацх Остен). Енглези су предлагали за владара Србије Принца Артура Војводу од Каноа и Стратхерна (1850‐1942), трећег по реду сина Краљице Викторије. Одлука српског народа да поново изаберу владара из народа а не странца, као и слагање Аустрије и Русије са овим избором, изгледа да је разљутила Британце много више него сам чин краљеубиства. Србији је опроштено тек 1907. године, када је опасност од избијања Свјетског рата већ била на помолу и када је Британцима требао савезник на Балкану.

Историја је доказала да Петар први Карађорђевић није био директно умјешан у убиство последњих Обреновића, мада га је западна штампа означавала као централну личност завјере. Од стране Николе Хаџи Томе био је упознат са идејом о преврату. Према неким тврдњама понудио је новац да се помогне пуч, али су завјереници то одбили.

Послије повратка Карађорђевића на власт у Србији ниједној улици која је носила име Обреновића није промијењен назив. Ипак, до данас, једини Карађорђевић који се поклонио сјенима посљедњих Обреновића у Марковој цркви био је Кнез Александар (Павлов) Карађођевић, 2001. године.

Ако би се за 1817. годину могло рећи да је тада „учињено убиство да би се избјегла грешка“, онда би се и за 1903. могло рећи да је и тада почињено убиство (додуше неколико њих) да би се избјегла једна политичка грешка – прелазак престолонасљедства на Луњевице, даља изолација земље и погоршање унутрашњих политичких прилика, или да би се направио један добар политички помак – избор за Краља Петра И Карађорђевића, демократе, либерала и ратника.

Дивљи вепар против змије

Специфичност хералдике Карађорђевог доба била је вепрова глава прободена стријелом – фиктивни грб античке Трибалије, то јест Шумадије. И данас се овај мотив везује за Карађорђа и Карађорђевиће, па се налази на грбовима који су са њиховим именом повезани (грб и застава Београдске општине Вождовац, грб и застава општине Топола и сл.). Неки тумачи овог грба ишли су далеко изван оквира хералдике и везивали ову вепрову главу са вепровом главом која у Индији симболише касту кшатрија – ратника и владара.

Специфичност свих породичних грбова Обреновића био је уроборос – змија обавијена око штита на грбу, која сама себи гризе реп. Уроборос се сматра симболом вјечног обнављања и вјечности уопште.

ДИПЛОМАТЕ И РАТНИЦИ

Професор Др Радош Љушић, велики познавалац наше историје 19. вијека и династије Обреновић, мишљења је да су Крађорђевићи и данас далеко популарнија династија међ’ Србима. Према др Љушићу на то је утицала чињеница да има још увијек живих нараштаја из доба владавине Карађорђевића (прије Другог свјетског рата), да има још увијек живих Карађорђевића, да у нас постоје монархистичке политичке и друштвене организације наклоњене Карађорђевићима, а да су Обреновићи 1903. године дефинитивно сишли са историјске позорнице.

Сви српски устави (1835, 1838, 1869, 1888 и 1901. године) донијети су за вријеме владавине Обреновића. Чак је и устав из 1903. само незнатно измењен Устав из 1888. године. Ипак сви Обреновићи су владали апсолутистички, док су Карађорђевићи били претежно демократски владари: Карађорђеву власт ограничавале су Војводе и институције, Кнеза Александра Уставобранитељи, док се доба Краља Петра првог сматра златним добом српске демократије. Једино се у ограниченим политичким слободама живјело у вријеме тзв. диктатуре Краља Александра првог Карађорђевића (1929‐1934).

Карађорђевићи су од 1804. до 1918. године водили четири рата: Први српски устанак, Први и други балкански рат и Први свјетски рат. Ратовима су ширили државу и обједињавали Србе али и створили јужнословенску државу. Од ова четири рата једино је Први српски устанак био на крају војно неуспјешан, али је и он показао србима да Србија поново може бити слободна.

Обреновићи су од 1815. до 1885. године ратовали такође четири пута: Други српски устанак, Први и други српско‐турски рат и Српско‐бугарски рат. Учинак тих ратова је био половичан. Половину тих ратова су изгубили. Ипак,у доба Обреновића Србија је постала прво аутономна (1830. и 1833.), а потом и независна и међународно призната држава (1878.), а потом се уздигла и у ранг Краљевине (1882.). Зато није чудно што историчари и народ држе Обреновиће за дипломате, а Карађорђевиће за ратнике.

Династија Обреновић владала је искључиво Србијом и Србима, док су Карађорђевићи своју власт послије 1918. године проширили и на Хрвате и Словенце владајући Краљевином Срба, Хрвата и Словенаца тј. Краљевином Југославијом. То је још једна разлика између ове две династије. По историјском времену у коме су владали и начину на који су владали, Обреновићи некако више припадају 19, а Карађорђевићи 20. вијеку, наводи се у тексту, који настао је у оквиру научноистраживачке делатности Фонда „Принцеза Оливера“.