26/12/2022
Шта је данас остало од Југославије. На ово питање могло би се одговорити бар на два начина. Конкретно, остао је музеј на Дедињу и поред њега тзв. Кућа цвијећа, за коју се ни до данас не зна ко је, односно шта је у њој сахрањено. Ако је Тито, а многи сумњају у то, онда се не зна поуздано ни да ли је он творац или гробар друге Југославије. Оно што је несумњиво, владао је том Југославијом апсолутно читавих пола вијека и пред крај живота донио акт о њеном укидању – познати и злогласни Устав из 1974. Али, што би рекао Милошевић својевремено – Тито је несумњиво историјска личност и о њему ће свој суд дати историја. А док историја и историчари о њему углавном још ћуте, иако постоји поприлична историјска дистанца – говорили су и писали махом новинари и публицисти, а то још није историјски верификовано – вратимо се његовом дјелу или недјелу, Југославији, наводе Новости.
Други одговор је могуће тражити у духовној сфери: остала је извесна југоносталгија код једног броја људи – и даље долази покоји аутобус на поменуто одредиште на Дедињу са разним регистарским ознакама из појединих мјеста бивше Југославије, а по новој номенклатури, из такозваног Западног Балкана. Обично је то о 25. мају и 29. новембру. И мимо тога, још увијек су живи људи који су били спремни да дају свој живот за Југославију и Тита, па им се не може спорити право да се не одричу својих идеала из прошлости, без обзира на нове чињенице и околности. За највећи број људи, међутим, за новије генерације поготову, Југославија је нека врста неповратне историјске чињенице, мртве прошлости, ако тако може да се каже, док је за један немали број људи то била трагична грешка српског народа која га је два пута коштала великих жртава, па ако је за наук и отрежњење – доста је, или, другим ријечима: било, не повратило се.
Као и о Титу, и о Југославији су оцјене и судови историчара још увијек доста суздржани, опрезни и вишеслојни, што само по себи не мора да буде проблематично и, ако ништа друго, упућује на сагледавање и једне и друге стране њеног постојања. Љубодраг Димић, на примјер, каже да Југославија није била случајност историје.
Неки други историчари наглашавају чињеницу да је Србија, упркос огромним људским губицима у Првом свјетском рату, једина имала државотворну традицију и капацитет да обједини остале јужнословенске народе у заједничку државу. Истовремено и да их ослободи од аустроугарске власти, што се касније злонамерно изокретало у назови нову надређеност и окупацију.
Оно што је био најзначајнији допринос Југославије из угла српског народа, као најзаслужнијег за њено настајање и трајање, била је чињеница да се сав, као најраспрострањенији и најмногољуднији словенски народ на Балканском полуострву, нашао под једним кровом, у једној држави. Од почетка постојања Југославије, па до њеног краја деведесетих година прошлог вијека, та чињеница је била истовремено и предмет највећег подозрења и свакојаких манипулација с циљем да се онемогући српско национално, политичко, па чак и културно и језичко јединство. Онемогућавана је и било каква међусобна повезаност Срба, без посредовања и наџора Хрвата у Хрватској, Црногораца у Црној Гори, Муслимана у БиХ, Албанаца у српској покрајини Косово и Метохија. Ријечју, свуда где су Срби живјели, осим у ужем делу Србије, која је вјештим уставним манипулацијама Кардеља и Тита била доведена у стање принудне управе од стране својих покрајина – Војводине и Косова и Метохије. Тај и такав правни и политички апсурд је био непознат у европској и светској уставној, правној и политичкој пракси.
Тако се највећа предност Југославије испоставила и као њена највећа и кобна грешка. Српска политичка елита и у првој, а нарочито у другој Југославији, задовољавала се чињеницом да сви Срби, послије много вијекова, први пут живе у једној држави, али су били и необазриви и немоћни пред чињеницом да су одељенији и подијељенији него да живе у различитим, и то непријатељским државама. Милорад Екмечић тај проблем илуструје предлогом црногорског војводе Симе Поповића Пашићу још 1917. – да се најприје уједини Србија, која би својим границама обухватала “све што је наше”, а да после Словенци и Хрвати, ако хоће у заједницу са Србима – “добро нам дошли”. Слично је, приликом присаједињења Баната, Бачке и Барање Србији (Срем је то учинио дан раније) говорио и Јаша Томић: “Да ми најпре обучемо српску кошуљу, па тек онда југословенски капут.”
АВНОЈСКЕ ГРАНИЦЕ ПО ХАБЗБУРШКОМ МОДЕЛУ
Историчар млађе генерације Небојша Јовановић истиче још један апсурд приликом формирања Југославије: да се Краљевина Србија ујединила са непостојећом државом, тачније са “групом грађана”, оличеним у Југословенском одбору и Народном вијећу Словенаца, Хрвата и Срба, те да је то заправо била правно непостојећа чињеница. Уз то, каже да је Тито потпуно промијенио државну идеју Југославије и у њу селективно вратио границе хабзбуршких покрајина, које касније почињу да носе назив “авнојске границе”. Цитирајући енглеског историчара Тејлора, наводи да је Тито посљедњи носилац “хабзбуршких реликвија” у послијератној Европи.
Ми Срби смо једини бранили Југославију тих деведесетих и двехиљадитих година, као да нам је из ока испала. Одрекли смо се своје државе због Југославије, замало и свог националног идентитета зарад југословенства, два пута смо Хрвате и Словенце, али и друге, преводили са погрешне на праву страну историје, опраштали им злочине и били склони да заборавимо Јасеновац и јаме зарад братства и јединства, и – шта нам је остало од свега тога, од Југославије? Остало нам је отрежњење и повратак себи, буђење из једног кошмарног сна и разабирање света око себе отворених очију, без идеолошких и било којих других искривљених наочара.
