Помало тужно звучи чињеница да у нашој земљи, од свих крунисаних владара, данас имамо очувану само једну круну и то стару „тек” нешто више од једног вијека.

Откако је 1904. у Београду њоме крунисан Петар Први Карађорђевић, „пребродила” је два свјетска рата, а данас је у збирци Историјског музеја Србије.

С друге стране, кад је ријеч о крунама владара из лозе Немањића – који крунисањем Стефана Првовенчаног 1217. године издижу Србију у ранг међународно признате краљевине, све до слома државе и турске окупације – о њиховом изгледу можемо дознати само на основу фресака. Јер, оне по свој прилици нису преживјеле османску владавину, каже за дневни лист Политику Небојша Дамњановић, кустос саветник у Историјском музеју Србије. То што је по ослобођењу од Турака очувана само круна краља Петра Првог утолико је разумљивије што је он једини српски владар из 19. и 20. вијека који је уопште крунисан.

– У 19. вијеку, кад се обнавља државност Србије, једино је Карађорђе имао титулу врховног вожда. Послије њега, Милош и Михаило Обреновић су били кнезови. Под тим звањем, своју владавину ће започети и Милан Обреновић, који 1882. постаје краљ, баш као и његов син Александар. Али нико од Обреновића није крунисан – наводи Дамњановић за Политику.

Одмах послије устанака против Турака Србија је све до 1830. још била под суштински вазалним положајем.

– У то вријеме имате само рају у пашалуку, мада с неком врстом аутономије. Крунисање није долазило у обзир у таквим околностима. Тек од 1830. Србија постаје аутономна кнежевина и Милош чак добија наслиједно достојанство, које је у Османском царству имао само господар Туниса. Том приликом он добија и огртач који му је послао султан, а освећен је у православној цркви. Слично је било и с кнезом Михаилом – истиче Дамњановић.

Тек с формалним стицањем независности и међународним признањем самосталне Србије 1878. године, кнез Милан Обреновић одлучује да државу издигне у ранг краљевине и постаје краљ. Али ни он се није крунисао, јер му Беч то није дозволио, упркос аустрофилској политици коју је заступао, каже Дамњановић. Што се тиче Александра Обреновића, за њега нема сазнања због чега није приступио том чину.

Тек 1904. године, Петар Први Карађорђевић постаје једини крунисани краљ у историји модерне српске државе. Томе је претходио сурови династички преврат годину дана раније, који је био „изузетно компромитујући чин за наш народ и нашу културу”, каже Дамњановић. Управо због одјека бруталности Мајског преврата у Европи, многи страни владари нису присуствовали Петровом крунисању, којем су се противили и поједини министри, сматрајући да ће државу скупо коштати.

Истини за вољу, уштедјело се на изради круне, направљене у Паризу по нацртима Михаила Валтровића и то од ручке једног од топова који су користили Карађорђеви устаници. Тиме је, каже Дамњановић, Петар Први послао знак да баштини дјело свога деде, вожда Карађорђа. Још је занимљивије путешествије које је круна прошла како би била сачувана у доба свјетских ратова.

– За вријеме Првог свјетског рата била је закопана у богословији у Призрену, јер су туда при повлачењу прошли краљ, влада, регент и остали званичници. Тај дио постао је бугарска окупациона зона, али круна никад није откривена. А за време Другог свјетског рата била је похрањена у манастиру Жича, уз остале краљевске инсигније, попут жезла и плашта, односно огртача од венецијанске кадифе опточеног хермелиновим крзном. Претпоставља се да је и тамо била закопана, јер је дио око Жиче и Краљева био поприште жестоких борби по избијању устанка против њемачког окупатора – наводи Дамњановић.

Послије рата ушла је у фонд Народног музеја, затим је пренесена у Музеј Првог српског устанка, да би данас опстала у збирци Историјског музеја Србије. Ову круну, иначе, за вријеме своје владавине није користио ни Александар Карађорђевић, син Петра Првог.

– Александар не само да се послије очеве смрти 1921. није крунисао, већ нема ниједног снимка гдје уопште носи круну. Могуће објашњење јесте да у новонасталој југословенској држави Срби јесу били најбројнији, али су популацију натполовично чинили припадници неправославних конфесија – католици, муслимани, протестанти, Јевреји и други. А пошто би крунисање морало да буде уз свечану православну литургију, вјероватно је новом краљу напоменуто да би то упало у очи – каже Дамњановић.

Александров син Петар Други дочекаће убиство свог оца у Марсељу 1934. као малољетан, па ће у његово име власт преузети Намјесништво.

– Занимљиво је да постоји фотографија гдје Петар Други Карађорђевић стоји поред круне свог дједе. Али ни он није био крунисан, а у околностима рата који се ближио није било ни прилике, ни времена за то – закључује Дамњановић за Политику.