Владимир Шипчић, чији је надимак био Владо, био је посљедњи српски четнички командант и активни четник из Другог свјетског рата.

Владо је рођен на Дурмитору у селу Мала Црна Гора, а његов отац је био учесник свих ратова од 1912 до 1918 године. Његовим стопама кренуо је и син Владимир, који се пријавио као добровољац у војску истог дана када су Нијемци и Италијани напали Краљевину Југославију.

Био је припадник брдске пјешадије и распоређен око Фоче, а занимљиво је да је прво ступио у партизане. Према подацима са Википедије, он је учествовао у устанку 13. јула 1941. године када су квислинзи у Црној Гори прогласили независност под италијанским патронатом. Иако су скоро читаву територију Црне Горе успјели да ослободе, у августу 1941. окупаторима је стигло велико појачање и опет су је окупирали.

Иако је Владо прије рата имао симпатије према комунизму али је разочаран одлучио да промијени страну. Када је у Херцеговини подигнут устанак против усташа, који су убијали Србе, Шипчић је прешао у источну Херцеговину и прикључио се четницима Спасоја Дакића, подсјећа Информер.

Партизани су у зиму 1941. започели социјалну револуцију, која је подразумијевала обрачун са политичким неистомишљеницима. Тако је Владов отац убијен септембра 1943. године на Жабљаку. Том приликом је убијен и његов стриц, који је пробао да побјегне из затвора, а Владо је успио да утекне и наредних 14 година проведе у шуми борећи се као герилац.

Са 17 година био је један од најбољих и најмлађи бораца Фочанске четничке бригаде. Крај рата је дочекао као већ прекаљени борац и подофицир ЈВуО. А тада се зарекао да се неће жив предати партизанима, као што је био случај са многим четницима након што су ухапсили Дражу Михаиловића.

Владо је наставио да се бори, заједно са Божом Бјелицом и Српком Меденицом. Њих тројица су, на челу посљедњих група четничких бораца, ликвидирали бројне чланове Комунистичке партије.

Божо и Српко су издати и погинули 1951. године, а Владо је потом сам наставио борбу. Није успио да освети Српка Меденицу, али је зато казнио Стоју Голубић, љубавницу Божа Бјелице, која га је предала комунистима. Убијена је метком у чело на једном народном сабору у источној Босни, након чега га је милиција дуго и безуспјешно тражила.

Владова смрт остала је мистерија. Једна верзија је да је убијен у планини, а друга на железничкој станици у јулу 1957. године, када је пробао да са вјереницом Аном побјегне у Француску.

Званична смрт никад није потврђена па се у његовом крају вјерује да је можда успио да побегне, или је можда чак још увијек жив.

Након што га је рођак издао, УДБА је успјела да нађе пећину у којој се скривао, али је успио да побјегне скочивши у Дрину са велике висине. Ово је чак фотографисао један члан службе, а Удбаши су били увјерени да је погинуо. Зна се само да се рођаку није осветио захваљујући мајци Вемији, која га је заклела да то не ради.