За Мађаре је био национални херој.

И данас се по њему називају улице и тргови, а поштује се као један од 13 револуционарних вођа и човјек који се борио за нове идеје на којима је ова држава и настала. За Србе, у питању је издајник који је сопствени народ “завио у црно”.

Јован Дамјанић или Јанош Дамјанич (како су га звали Мађари), био је српски граничарски официр у Аустријском царству и генерал мађарске војске током Мађарске револуције 1848., подсјећа Историјски забавник.

Дамјанић је контроверзна личност. Мађари га сматрају својим националним херојем, а Срби издајником јер је предводио мађарске снаге против Срба који су се борили за Српску Војводину, на страни хабзбурговаца. Тада је и добио надимак “Љута гуја”, “српски издајица”.

Рођен је у мјесту Стража поред Вршца у Банату, тадашњој Војној крајини. Избијањем револуције 1848. године унапређен је у чин мајора. Иако је био православни Србин, био је веома привржен идејама мађарских револуционара и реформиста.

Иако не постоје поуздани докази приписују му се и неке антисрпске изјаве.

– Срби не треба да постоје и нећу се смирити док и посљедњи Србин на свијету не буде мртав, а када се то догоди, сам себе ћу убити – наводно је рекао Дамјанић.

Способност и храброст у борбама код Алибунара и Страже у револуцији из 1848. године су га довеле до унапређења у чин пуковника. Веома брзо је достигао репутацију најхрабријег у мађарској армији.

Дамјанићева храброст и учешће у борбама код Хорта и Хатвана, такође и у крвавој бици код Ишасега, претвориле су га у националног хероја. Ово му је потврдио Лајош Кошут лично, када му је пред читавим батаљоном предао свој шешир.

Свој врхунац у војној каријери је доживио када је побједио у бици код мјеста Нађшало, које је довело до ослобођења тврђаве Коморан.

Послије битке код мјеста Вилагош и катастрофалног пораза предао се руским снагама. Од тада је постала позната његова изјава да ће тврђаву предати једној јединој чети Козака, али да ће је бранити до посљедње капи крви против Аустријске царске армије.

Предао се руском генералу Димитрију Бутурлину, који га је послије предао Аустријанцима који су га 6. октобра 1849. године објесили у Араду.