Име Љубице Чакаревић довијека ће памтити сви Ужичани, али и бројне патриоте и љубитељи историје.

Тог љета 1918. Љубица Чакаревић имала је 24 године. Млада и лијепа учитељица из Ужица одбила је позив окупатора да и даље ради у школи и радије се посветила грубим сеоским пословима. Понос јој није дозвољавао да ради под аустријском чизмом, док су јој се отац и браћа борили на фронту. Баш тада, пред крај рата, Љубица је отишла у Врњачку Бању одвевши сестру на лијечење. Тамо долази до историјског сусрета који ће промијенити живот лијепе Љубице, а нашем народу подарити још једну причу о ратној хероини, о још једној српској Јованки Орлеанки.

Како је лијепа Љубица обукла униформу

Чакаревићева је у Врњачкој Бањи упознала славног војводу Лунета. Наредник Дринске дивизије Драгутин Јовановић тада се спремао за повратак на фронт и Љубици је у тренутку пало на памет да га пита да је поведе са собом.

„МЕНИ СИНУ МИСАО: ЕВО ПРАВЕ ПРИЛИКЕ! ЗАР И ЈА НЕ МОГУ НА ФРОНТ, ДА ПОДНЕСЕМ СВЕ ШТО И НАШИ ХРАБРИ ВОЈНИЦИ? МЛАДА САМ, ЗДРАВА, ПУНА ПАТРИОТСКИХ ОСЈЕЋАЊА“ – ПИСАЛА ЈЕ ЉУБИЦА У СВОМ ДНЕВНИКУ.

Упозорио ју је Луне на бројне невоље, на глад и на борбе, али храбра млада Љубица зарекла се да ће све ратне тешкоће издржати онако како их преживљавају и сви славни српски јунаци. Скратила је косу, обукла војничке панталоне и цокуле и намјестила шајкачу на главу.

– Идем с вама и у смрт, боље је то него бити роб – рекла је Љубица.

Сусрет са јунацима

Њена голгота трајала је 27 дана, све док није стигла до Врховне команде српске војске, изнемогла и изранављена. На брзину су јој превили крвареће жуљеве, да би Љубица што пре обишла све војнике.

„ХОЋУ ТОП!“

ТЕК ОДЛИКОВАНУ ЉУБИЦУ ЧАКАРЕВИЋ РЕГЕНТ АЛЕКСАНДАР УПИТАО ЈЕ ДА ЛИ ДАМА ИМА КАКВИХ ЖЕЉА.

– ДА НАПУНИМО ТОП, ДА ГА ПРЕМА БУГАРИМА ОКРЕНЕМО, А ЈА ДА ОПАЛИМ – ОДГОВОРИЛА МУ ЈЕ ЧУВЕНА УЖИЧКА УЧИТЕЉИЦА.

Најприје је видјела брата Милутина, а потом се срела са великанима – др Арчибалдом Рајсом и војводама Живојином Мишићем и Степом Степановићем. Она је била први вјесник из поробљене Србије. Тад ју је примио и сам регент Александар, врховни командант српске армије, те је Љубица добила Златну медаљу за храброст „Милош Обилић“, подсјећа портал Дневно.

Ишла је од рова до рова и причала о Србији, бодрила војнике, али описујући и окупаторске злочине. Видала их је и охрабривала, као добра вила послата са неба. И најслабији борци послије њених прича о кућама и женама које их чекају јурили су пуни елана, нестрпљиви да крену у пробој Солунског фронта.

Љубица је постала Виолета

Послије Великог рата Љубица се вратила учитељског професији. Удала се за сина италијанског дипломате Николу де Сарна и са њим добила ћерку Иду. Живјела је у Југославији и Италији, гдје се представљала као Виолета де Сарно.

У дубокој старости, 1980. године, послије смрти мужа, отишла је у Сарајево да посјети брата. Тамо се разбољела и изненада преминула. Сахрањена је на сарајевском гробљу Баре, а из града на Миљацки њени посмртни остаци пребачени су у родно Ужице скоро четири деценије касније – крајем претходне, 2016. године.

На ужичкој сахрани, осим родбине славне српске Јованке Орлеанке, присустовали су и бројни представници Војске Србије, града Ужица, али и Српске православне цркве.

На крсту постављеном на гроб у породичној гробници стоји име на које је цијела Србија поносна – Љубица Чакаревић де Сарно.