НОВОСТИ

ОСТАЛА ДИО ТРАДИЦИЈЕ! НАЈСКУПЉА СРПСКА ПЈЕСМА НАСТАЛА ЗБОГ 2 РИЈЕЧИ: Прославио је Иво Андрић једним потезом, од тада је за њом полудио ЦИЈЕЛИ СВИЈЕТ

21/07/2023

Оном ко поносно истиче да је Србин, ова пјесма изазива мношто емоција. Подсјећа га шта је све наш народ истрпио, а није поклекао.

 

Пјесма “Марш на Дрину” је, по мишљењу многих, више од музичког дјела. Сматра се та је та композиција неслужбена химна српског народа, кроз коју је проткана наша борбна, вјера, слобода, смјелост, пркос и част. Она је и мач и крст, она је наша веза са небом, али и са собом самима.

 

У вријеме кад нам је била забрањена национална историја, за њу смо се очајнички хватали као за ријетку преосталу копчу са својом свијетлом традицијом. То величанствено дјело настало је у славу једне храбре војске, која је усиљеним маршом хитала на Дрину, на границу своје земље нападнуте од вишеструко јачег непријатеља, војске која је журила да заштити нејач Мачве, коју је немилосрдно сатирала злочиначка аустроугарска солдачија, у којој се истакоше многе наше комшије, па и сам Јосип Броз.

 

Станислав Бинички је компоновао овај моћни “Марш” надахнут јунаштвом српских ратника у Церској битки, који тада изборише и прву побједу за Антанту у Великом рату. Посветио га је легендарном Гвозденом пуку, једној од најславнијих српских јединица, односно њеном неустрашивом команданту, пуковнику Миливоју Стојановићу званом Брко, који је у одсудном окршају на Текеришу предводио своје ратнике у јуришу до побједе.

 

Погинуо је херојски три мјесеца касније на челу свог пука командујући: “За мном”, у великој Колубарској битки, навео је аутор текста Драган Мијовић, објавио Глас Српске.

 

У присуству војводе Путника, те високих војних и државних личности, укључујући Арчибалда Рајса и стране дипломате, “Марш” је први пут јавно изведен у Крагујевцу 1915. и одмах се трајно населио у српска срца. Касније током рата често је извођен међу српским трупама, код којих је будио невиђено одушевљење и борбени полет. Током пробоја Солунског фронта свирали су га радо и често сви савезнички војни оркестри. Наравно, и у периоду између два рата био је невиђено популаран и имао скоро култни статус код Срба.

 

Међутим, у комунистичкој Југославији на “Марш” се гледало са великим подозрењем, па су га разне идеолошке комисије проглашавале за вид великосрпског дјеловања. Какве усташе, балисти, какви бакрачи – “српски национализам је најопаснији по државу и поредак”, била је смишљено и подло наметнута формула.

 

Па, и кад од њега нема ни помена, треба га измислити у виду сумњивих пјесама попут оних о војводи Синђелићу и “Марша на Дрину”, али и кроз све друго што би могло послужити да се Србима “утера вјера у чутуру”. А онда се, по њима, десио један скоро па инцидент.

 

Наиме, када је Иво Андрић 1961. пошао у Стокхолм да прими Нобелову награду и уђе у клуб бесмртника, са собом је понио једну предратну грамофонску плочу како би “Марш на Дрину” том приликом био изведен. Аутентични тактови ове композиције силно су одушевили присутну публику на гала приредби додјеле награде српском књижевнику.

 

Неколико присутних великодостојника Шведске академије одмах је затражило да им Андрић поклони ову плочу. Он је учтиво одбио, обећавши да ће им је послати накнадно, што је ускоро и учинио.

 

Потом је 1964. на 50. годишњицу Церске битке на Пулском фестивалу премијерно приказан филм Жике Митровића “Марш на Дрину” са истоименом музичком темом. Иако се “објективна” критика обрушила на филм тобож из умјетничких разлога, он је доживио огромну популарност и гледаност, а право је чудо како је прошао испод радара тадашње цензуре.

 

Добар дио српског народа, који се осјећао пониженим и национално погаженим, сви они који нису фанатично клицали Титу и партији, филм су доживјели као мелем на рањену душу. За њих је био невероватан доживљај да у изузетној фотографији Милорада Марковића, уз звуке “Марша на Дрину”, гледају српску војску и официре у акцији, пре свих холивудску појаву стаситог капетана Косте (Александар Гаврић).

 

Поменути догађаји били су од пресудне важности да се одшкрину врата повратку “Марша” у јавни живот, али далеко од тога да су властодршци цупкали уз његове тактове. Но, било како било, пјесма је све чешће извођена по кафанама, свадбама и другде, изузев на јавним манифестацијама. Исте 1964. композиција је добила и текст из пера новинара и публицисте Милоја Поповића Каваје.

 

Тих година креће нови живот “Марша” и то не један, већ два, при чему је онај у иностранству потпуно неочекивано добио свјетске размере, мада је то за нашу јавност било скоро непознато. Наиме, одмах послије Андрићевог геста у Стокхолму та музичка тема је постала невјероватно популарна у целој Скандинавији.

ПРАТИТЕ НАС

Komentara bez...

Остале Вијести