Ко је био знаменити српски првак капетан Никола Чупић (1836 – 1870) унук Змаја од Ноћаја?

Живио је свега 34 године, а двоструко дуже се својом задужбином постхумно борио за добробит Отечаства, српског народа, културе, науке и традиције. Како је његово завештање доказало да је „Перо, заиста, моћније од мача“?

Никола Чупић се родио као Никола Куртовић 1836. године у Шапцу у породици трговца дрвима Куртовића и Василије, рођене Чупић. Куртовићи су били позната породица у Шапцу, околини и Подрињу. У 19. и првој половини 20. вијека ова породица је дала више знаменитих личности, дипломата, трговаца, индустријалаца, научника, политичара, професора и народних добротвора. Николина мајка била најмлађа кћи чувеног војводе из Првог и Другог српаког устанка Стојана Чупића, опјеваног у народним пјесмама као Змај од Ноћаја. Пред полазак у школу, на приједлог тадашњег Кнеза Александра Карађорђевића, родитељи су Николи додали и мајчино презиме Чупић, у част славног претка. Под тим презименом ће Никола и остати познат све до наших дана.

Никола је 1851. године завршио четврти разред чувене Шабачке гимназије. Одгајан у традиционалном духу, потомак чувеног војводе Чупића прродно је послије тога изабрао војни позив и уписао Артиљеријску школу, претечу потоње Војне академије, основану годину дана раније у Београду.

Никола Чупић је био одличан математичар и велики ерудита. Волио је нацртну геометрију, философију и књижевност. У Артиљеријској школи је био познат као најбољи математичар и коњаник. Завршио је Школу као трећи у рангу 1856. године, када је и добио чин артиљеријског потпоручника. Овај „интелигентан, лијеп, витак, црномањаст младић“, како су га описивали савременици, брзо је напредовао у војној каријери. Већ 1859. године је унапређен у чин поручника, 1861. у капетана друге, а 1863. у капетана прве класе. Био је познат и као одгајивач најбољих и најскупљих коња у Србији и као изврстан шахиста. Политика га никада није интересовала, чак ни онда када је женидбом ушао у владарски дом Обреновића.

Никола није вјеровао у могућност добрих односа са Турском. Заговарао је наоружавање Србије и припреме за рат са Османлијама за коначно ослобођење васколиког Српства. Његов идеал је прије свега био рат за ослобођење Босне, одакле су Чупићи родом и гдје је његов дједа и погинуо. „Ја желим да погинем за Босну и у њој“, говорио је често капетан Чупић, вјерујући да ће Кнез Михаило ускоро повести рат за ослобођење Босне и Херцеговине. Од својих личних средстава Никола је често набављао разно наоружање и војну опрему говорећи: „Требаће то, кад се пређе у Босну“.

Своју интелигенцију Никола Чупић је испољавао и на пољу проналазаштва, подсјећа портал Башта Балкана. Конструисао је и патентирао један мали пешадијски топ, који се нажалост није производио за његова живота, као и коњска кола са малим углом осовинског кретања.

Године 1860. Никола се оженио Хермином (Јермилом, Ермилом, или Ђермилом, како су је звали) Обреновић (1844‐1918), најмлађом ћерком господара Јована, млађег брата Кнеза Милоша. Нажалост њихов брак није био сретан. Николино слабо здравље и чињеница да нису имали дјеце, довели су до развода 1867. године. Црква је развод одобрила, па се Хермина касније преудала за Тихомиља ‐ Тешу Николића из Крагујевца, али ни са њим није имала дјеце. Неки аутори помињу да су Никола и Хермина ипак имали сина Јована који је преминуо млад неоставивши потомке. Брачна несрећа натјерала је Николу да се у потпуности посвети војној служби.

Змај од Ноћаја

Стројан Добриловић Чупић, био је Мачвански војвода из првог и другог српског устанка. Рођен је око 1765. године у Пиви у Херцеговини. Као дјечак је доведен у Србију, у Црнобарски салаш у Мачви. Посинио га је имућни трговац Страхињ(а) Чупић из Ноћајског салаша, чије презиме је касније из захвалности и преузео. У младости се Стојан бавио трговином. Истакао се као вјешт и храбар ратник и војсковођа у првом српскоом устанку, у бојевима на Мишару, Црнобарском салашу, на Дрини и код Дреновца. Био је чувен као добар говорник. Карађорђе је наводно једном приликом рекао: „Ко ми надговори Чупића и надпише Молера, даћу му све што затражи“.

Послије слома устанка, 1813., Чупић је избегао у Аустрију, али се 1815. вратио у Србију да помигне Милошу у дизању другог српског устанка. Пошто су га издали његови кметови, турци су га на превару заробили код Бадовинаца, оковали и одвели у Босну, гдје је мучен и убијен у Зворнику 1815. године.

Његову смрт је касније осветио хајдук Димитрије Ногић, један од преживјелих „голаћа“ из чете Зеке Буљубаше. Према казивању Ристе из Дубља, очевица многих историјских догађаја тог времена, Димитрије је побио кметове‐издајице уз повике: „Нисте ви Срби, него сте гори од турака кад Чупића издадосте!“

Војводу Чупића је од народних пјесника опевао Филип Вишњић, а народ му је надјенуо име Змај од Ноћаја. Стојан Чупић и његов унук Никола нашли су своје мјесто у општој Малој Енциклопедији Просвјета из 1986. године, али зачудо и без објашњења неспомињу се посебно у Енциклопедији Српског народа Завода за уџбенике из 2008.

О шаху

Познат и као изврстан шахиста, капетан Никола Чупић једном приликом је записао своје размишљање о овој древној игри: „Не можете овде само мицати фигуре. Треба најприје памет зрело да размисли, да предвиди посљедице, па тек онда нешто да учини. У свакој фигури ваља посматрати једног свог војника, или по један дио војске, који не треба неразумљиво гурати напред да узалуд гине“.

СМРТ У ОРАНУ

Поред краха на брачном и породичном плану, Николу Чупића је брзо стигао и крах на професионалном плану. Открио је да болује од туберкулозе (грудобоље). Морао је да се демобилише и да покуша да својој бољци нађе лијека. Љекари су га савјетовали да, будући имућан, одпутује у Алжир, јер сува пустињска клима прија ТБЦ болесницима.

Док је био здрав Никола је био „широке руке“, галантан према пријатељима, частио је и помагао сиротињу и људе у невољи. Када се разболио постао је напрасно штедљив и о томе је записао: „Боље приштедјети за корист своје Отаџбине, мада се то често оговара“. Не зна се да ли су љекари погрешно савјетовали Николу да за свој боравак у Алжиру изабере Оран, или је овај град био његов лични избор. Оран је био лука са веома влажном климом, сасвим непогодном за његову болест. У току боравка у Орану здравље му је бивало све горе. Послије једног наглог погоршања, Никола је преминуо у Оранској болници 31. јануара 1870. године.

У писму свом пријатељу ђенералу Кости протићу, написаном 8. јануара 1870., 23 дана пред смрт, Никола пише: „Оставићу своје имање на просвјетне цељи (циљеве, прим.аут.)…И просвјета је оштра као бојни мач, и она може да погњави Турке и освети Косово“.

Недуго затим, у свом тестаменту, Чупић између осталог записује: „Све моје имање нека се употреби на издавање моралних и научних књига“. Он је тестаментом оставио 400 дуката својим рођацима и послузи, док је остатак новца, кућу у Шапцу и друге некретнине завјештао српском народу са изричитом жељом да се та средства користе искључиво за издавање књига и награђивање писаца. На основу тог тестамента касније је основана задужбина која је носила име Николе Чупућа и која је помагала просвјетном, научном и културном развоју српског народа.

Никола Чупић је сахрањен на гробљу у Орану, ублизини билнице у којој је преминуо. Тај дио града пострадао је у катастрофалним земљотресима 1890. и 1891. године. Приликом рашчишћавања рушевина то гробље је уништено, тако да 1907. године Одбор Задужбине Николе Чупића није успио да пронађе остатке Чупићевог гроба, нити његове посмртне остатке, наводи се у тексту који је публикован у ревији „Историја“ и настао је као дио научно-истраживачког рада Фонда „Принцеза Оливера“.