ПЉАЧКА, уништавање и присвајање културне баштине, од језика и предања до материјалних споменика, најдуготрајнији је рат на свијету.

Губитници дословно нестају као народи са историјске позорнице, чак и када не дође до физичког истребљења, јер појединце у народ окупља управо заједничка култура и свијест о поријеклу и посебности, заснована на нематеријалној и материјалној баштини.

Крађа и присвајање тог блага равно је геноциду, о чему свједочи и судбина Срба на просторима гдје је тај злочин темељено изведен. Он је проузроковао конверзију Срба у друге вјере и нације, а управо су из редова конвертита изашли виновници најкрвавијих злочина над дојучерашњим сународницима.

У Хабзбуршкој монарији и Аустроугарској злодјела над српском културном и историјском баштином постају трајан систематски процес, не само са тренутним и непосредним политичким циљевима већ и са намјером трајног дезинтегрисања српског народа до нестајања – каже академик Василије Крестић.

– У то сам се уверио као млад истраживач у комисији за реституцију, која је трагала за архивским документима Србије које је Аустроугарска опљачкала још током Првог свјетског рата. Иако је Аустрија по међународним уговорима била обавезна да их врати, она то није учинила, а исти др Роберт Шванке, кога је Беч 1915. послао да краде српске архиве, изнова се појавио 1941. у Београду и наставио исти посао за Трећи рајх. Пљачка, уништавање и присвајање српске баштине у НДХ обављани су по моделу разрађеном у Аустроугарској, на коме су утемељени усташка идеологија и злочини, подсјећају Новости.

Уништавање баштине са катастрофалним посљедицама је од 1690. коришћено и у Османском царству као метод кажњавања Срба, јединог балканског народа који је подигао устанак и учествовао у Бечком рату на страни европских хришћанских сила.

– Тај процес је забиљежен у дјелима Ивана Јастребова, руског дипломате, који као очевидац прецизно описује како уништавање српског језика и баштине доводи до трајног арнауташења и бугаризације дијела српског народа – каже историчар Борисав Челиковић. – Скривање, присвајање и реинтерпретација националне баштине злочин је раван геноциду. Треба увек имати на уму да је обнова Србије у 19. веку била могућа прије свега захваљујући културној баштини која је одржала самосвијест да смо историјски народ.

Данас многи околни народи, чак и нехришћански, присвајају српску баштину и покушавају да на њој граде лажну историју. С друге стране, наша јавност се и даље изненађује вијестима да се опљачкане српске средњовјековне рукописне књиге у европским музејима излажу као најраскошнији и најдрагоцијенији експонати. Још веће изенађење изазива податак да су Срби први међу православним Словенима имали штампарије из којих су “србуље” дистрибуиране широм тог свијета.

– Сви окупатори су покушавали, прије свега, да покраду што више старих српских рукописа јер ниједан други народ на Балкану није посједовао толико значајних средњовековних докумената као Срби – каже историчар проф. др Влада Станковић.

Истраживањем судбине једне од највећих ризница српског културног блага бавио се историчар уметности Драгиша Милосављевић, некадашњи директор Музеја у Ужицу.

– Кад је у Великој сеоби 1690. осамдесетак монаха напуштало манастир, они су на 150 товарних коња носили само библиотеку и највреднији дио предмета, од којих је у данашњу Милешеву враћен само дио – говорио је Милосављевић за “Новости”. – Највреднији дио тог блага пренијет је у фрушкогорске и славонске манастире у хришћанској Хабзбуршкој монархији, али показало се да ни тамо нису били безбједни. Крајем 18. и почетком 19. вијека почиње организована пљачка свега што је вриједило од културне баштине, а српске ћириличне рукописне књиге имале су на том тржишту изузетно високу цијену. Забиљежено је да су пребогати руски племићи давали и 150 рубаља за примјерак, а толико је коштала једна кућа.

Права апокалипса српске баштине наступила је у НДХ, гдје је током рата спаљено и покрадено 456 православних манастира и храмова. Велики деио сачуваног блага Милешеве налазио се у 20 сандука у скривници манастира Крушедол до ноћи између 24. и 25. маја 1941, кад су их усташе однијеле у Загреб. Послије рата је враћен само дио опљачканог из Крушедола, што се данас налази у Музеју Митрополије загребачко-љубљанске у Загребу.

– Проблем је што и тај музеј, као и многи други, посједује велики број предмета српске баштине који су 1945. враћени, али без записа о томе одакле потичу, што није случајно. Тиме се оспорава право на враћање правом власнику – објашњава Милосављевић.