04/05/2023
На српску жалост, овај приједлог се није остварио. И то, прије свега, због тога што се стари и заслужни српски војсковођа (иначе, рођени Београђанин), разочаран послијератним догађањима, повукао из јавног живота и није напуштао своју кућу у Чачку (била је то, у ствари, кућа његовог таста).
Политику је презрео када је видио шта се догодило након првог децембра 1918. године, згађен полтикантством, похлепом и бездушношћу нове политичке класе у пријестоници и Парламенту. И није више хтио да учествује ни у каквим комбинацијама, ма од кога потицао приједлог и ма шта му се нудило.
Њему је све било јасно и схватио је куда срља нова држава и колико је трагичан и неисправљив курс потцењивачке политике режима према народу који је поднио онолике жртве у Великом рату, а за награду изгубио и она права која је имао прије 1914-те.
Због свега тога није пристајао ни да се појављује на патриотским јубилејима и државним свечаностима, не желећи да изиграва украс и маскоту неким новим господарима његове издане и понижене Отаџбине.
Обичавао је да, послије пензионисања, шета обалом Западне Мораве у обичној војничкој униформи, без китњастих еполета и бројних одликовања. И ником није отпоздрављао на поздраве, нијем и далек од свих празних прича, као да је и тиме хтио да каже да то није више његова земља, она у којој је командовао легендарном Другом армијом, за коју је освојио Једрене, побиједио у Церској бици и први од свих официра српске војске у Првом свјетском рату добио чин ђенералштабног војводе (које је до тада носио само Радомир Путник, добијен у Балканским ратовима)…
Био је и доживотно почасни предсједник родољубиве, свесрпске ”Народне одбране” и прави човјек-институција, као репрезентативни представник српства и живи симбол српске идеје.
Ускоро ће одјекнути Рачићеви хици у Скупштини, па ће, након тога, бити проглашена унитарна Краљевина Југославија и уведена ”Видовданска диктатура” (што је својеврстан апсурд, јер ће један од првих актова те краљ Александрове диктатуре бити управо – укидање Видовдана као државног празника, да се не би љутила наша хрватско-словеначка разбраћа).
Стварање Краљевине Југославије (у октобру 1929-те) војвода Степа није дочекао.
Умро је прије тога, у прољеће исте године, у Чачку.
Мјесто за свој гроб је сам изабрао, по сопственом нацрту, на природној осматрачници (најуздигнутијем мјесту) чачанског гробља, а од своје пензије је уштедио за трошкове сахране.
Сам је изабрао (обичну ”походну”) униформу у којој ће бити положен у ковчег, захтијевајући да се на његов одар постави она сабља коју је добио на дар (1898, као ђенералштабни потпуковник) од својих официра, као командант Шестог пука.
На сахрани су служили патријарх Димитрије и војводин рођени брат, владика жички Јефрем Бојовић (московски ђак, учени епископ и професор богословије, насљедник Николаја Велимировића на овом духовном положају), а око лафета са ковчегом се тискала непрегледна маса Степиних бивших сабораца и поштовалаца…
Војвода Степа је читавог живота спавао на гвозденом војничком кревету, из дна душе презирући ”луксузни живот” (сматрао га је нижим обликом људског постојања) и није се обазирао на људске похвале и покуде, знајући колико су крхке и трошне.
Вјеровао је само у Божију правду и то да ће ”свако добити по заслузи”.
Причешћивао се редовно и заједно са својим војницима и официрима се молио Богу, под шатором и у цркви, чувеним ријечима:
”Чувај, Боже, моје војнике, синове Србије, а непријатеља, који хоће да отме оно што си нам Ти дао, нагнај у бјекство…„
Када чујемо овакве ријечи и живе, истините примјере из једног тако цјеловитог, из једног комада као исклесаног живота нашег славног и узорног претка, тешко нам је да повјерујемо да су, некада, по српској земљи заиста ходали, марширали, молили се и борили овакви див-јунаци и данас апсолутно непостојеће моралне, људске громаде попут војводе Степе Степановића.
Та невјерица је цијена свега оног што смо пропустили да одбранимо и засејемо послије јуначког освајања Кајмакчалана и неустрашивог пробоја Солунског фронта.
П. С.
Војводине омиљене изреке су биле:
”Много смо грешили и зато нас је Бог казнио!” (током повлачења у Валони),
”Гдје сви остали, ту и моја породица” (ништа није хтио да учини да на ма какав начин помогне својим најближима током повлачења из Србије преко албанских планина),
”Не тражим ни да ме хвалите, ни да ме кудите”,
”Коме треба Пантеон, нека се у њему сахрањује. Ја сам скроман човиек. Хоћу овдие да се сахраним” (коментар поводом чуђења војводиног зета – љекара, потпуковника Драгомировића – због недовољно репрезентативне гробнице коју је Степа Степановић себи намијенио),
”Треба бити скроман и чувати државну касу више него своју” (савјет поручнику из команде у Крагујевцу, послије рата),
”Нема ”немогуће”!”, био је командни мото војводе Степе у рату (у шта су се увјерили, на лицу мјеста, многи официри Друге армије, током најжешћих бојева Великог рата),
„Из народа сам поникао; он ме је начинио овим што сам; морам се покоравати његовој вољи и служити му до посљедњег дана“ (у једном од ријетких интервјуа које је војвода Степа Степановић дао током свог живота),
”Изгубљена Отаџбина – увијек је Отаџбина. Прегажено царство – увијек је царство.
Иако је Отаџбина изгубљена – она је још жива у души народној.
И док у срцу гори вјера у себе, вјера у обнову снаге, у морално здравље народа, у његов велики стваралачки чин – дотле Отаџбина постоји!”,
”Нека му Бог плати!” (кад год би му неко урадио нешто неправедно или га оклеветао, лажно оптужио…), наводи се на ФБ профилу аутора текста Драгослава Бокана.
