Прије него што дамо одговор на постављено питање, запитајмо се када је уопште настала идеја о потреби за градским грбом. Природно, то се десило када је Београд први пут проглашен престоницом, што се десило на самом почетку 15. вијека под влашћу деспота Стефана Лазаревића.

Нажалост, не постоји документ који може са сигурношћу да нам дочара како је заиста могао да изгледа. Забиљежено је да се развијао и мењао како је град падао од различите власти, све до времена Турака чији систем и култура нису познавали овакве симболе и обележја. Тако слједује пет вијекова без помена ичега сличног све до 18.вијека када ту улогу преузима Аустрија. Утиснут је на печат који ће се користити у званичне сврхе, а овај грб остати непромијењен (и ријетко употребљаван) све до почетка XX вијека када се јавља прва иницијатива за грбом који ће вјерно представљати свој град, и први пут икада – домаћу, српску власт.

Одбор умјетника, хералдичара (хералдика – наука о грбовима) и државних савјетика окупио се 1931. и формирао прави одбор који се састајао у циљу озбиљног браинсторминга, размене идеја и елемената који ће чинити грб престонице. Постављени су „каменови темељци“ на којима ће се градити слика:

грб мора имати облик штита

биће осликан националним бојама – црвеном, плавом и бијелом

главни елементи на грбу биће ријека, лађа, бијеле зидине са кулом и капијом.

Расписан је конкурс на коме је побједу однио млади сликар из Београда, Ђорђе Андрејевић Кун (1904-1964). То је исти грб који познајемо и данас.

Ђорђево визуелно рјешење одабрало је плаву за боју штита, који истовремено симболише и ведро небо и бољу будућност, а бијелу за зидине Калемегдана које лако препознајемо. Његова широм отворена капија симболише слободу града.

Ријека у дну представља исконску снагу Београда, а обојена је црвеном да ода пошту вечитом страдању и бурној историји сто пута рушеног града. Тако долазимо до једине мистерије на овом грбу – брода са пуним једрима. Његова симболика нас враћа у прве вијекове нове ере и жели да представи старину града и мноштво култура које су на њему оставиле траг – у питању је римска лађа и давни настанак Сингидунума.

Прије коначног рјешења, коју деценију раније, било је и других приједлога којима није успјело да постану симбол престонице. Стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца родило је нову потребу за стварањем националних симбола. Један од њих је предложен 1914. године и представљао је лик Светог Саве на плавом пољу. Како се градски оци нису могли сложити да је Сава заштитник града, већ његових просветитеља, предлог је одбијен. Срећом, јер је у овом тренутку држава бројала бар трећину грађана који нису били православне вјероисповести. Слиједи серија ратова која зауставља ову расправу и ставља је, у најмању руку, у трећи план, наводи портал 011инфо.цом.

Тек 2003. се поново окупља група стручњака са мисијом да осавремени градске симболе. Грб је дотјеран са неколико мањих поправки, а затим потпуно формиран велики грб – двоглави сребрни орао који у канџама држи мач и грану ловора, симбол вјечности и бесмртности.

Двоглави орао, један од свјетски најраспрострањенијих националних симбола, рађа се још у антици Блиског истока, као симбол достојанства. Под београдским сребрним орлом су двије храстове гране, украшене одличјима и града – Орден Крста витеза Легије части, Орден Карађорђеве звијезде са мачевима, Орден народног хероја и Чехословачки ратни крст, док му на грудима почива основни грб Београда.