У касно прољеће 1972 године тог 19. јуна 1972 године организована усташка -терористичка група наоружана до зуба успјела је илегално да се пребаци преко тад још југословенско-аустријске границе код Дравограда.

Почела је операција под кодним именом „Феникс“. Када је група откривена ангажоване су на терену око Бугојна све расположиве војно-полицијске снаге и Територијална одбрана. Терористи који су били убијеђени да ће покренути масовни устанак против Јосипа Броза Тита и Комунистичке партије остали су ушоку када су схватили да су их сви они који су им требали да помогну оставили на цједилу.

Крајем марта 1972.године руководство Хрватског револуционарног братства (ХРБ) на састанку у Салцбургу, одлучује да се у времену од 20 – 22. јуна 1972. у Југославију убаци наоружана терористичка група јачине од 35 – 40 особа.

Група одабраних диверзаната окупила се 1. јуна исте године у једном кампу у Аустрији, ради завршних припрема. Циљ операције “ Феникс“ био је стварање „Самосталне хрватске државе“. Руководство ХРБ планирало је да се група по убацивању у земљу, стационира на подручју Вран планине код Бугојна, да тамо створи своју базу, одакле би организовала, развијала и изводила герилска и диверзантско-терористичка дејства, са циљем разбијања Титове Југославије и стварања почетних услова за формирање „Нове хрватске државе“.

Замисао планера из ХРБ је била да група у прво вријеме не напада веће гарнизоне ЈНА већ да осваја мања мјеста уз претходно прекидање телефонских веза, уништава милицијске станице, ликвидира поједине руководиоце и да истовремено омасовљује своје редове новим борцима. Избјегавали би фронталне борбе, изводили у милицијским и војним униформама изненадне нападе и диверзије, користећи пригушиваче пуцња, уз брзо повлачење са мјеста акције.

Припадници групе очекивали су да ће свуда бити прихваћени као ослободиоци и својим присуством и пропагандним ефектом брзо омасовити покрет. При томе су полазили од процјена да ће у ЈНА доћи до међусобне ликвидације и преласка јединица ЈНА на њихову страну, те да у земљи нема реалне снаге која ће им се супроставити, изузев органа Службе државне безбједности како савезне тако и републичке БиХ, милиције, СКЈ и појединих официра ЈНА. Рачунали су на опште незадовољство и одлучну спремност народа за рушење постојећег поретка, као и на повољну атмосферу, изазвану националистичким и другим непријатељским активностима, посебно после бујања МАСПОК-а у Хрватској и његово сурово сузбијање, подсјећа Курир.

Дио терористичке групе је 19. јуна 1972. у земљу ушао илегално прешавши југословенско-аустријску границу код Дравограда. На путу су пресрели камион који је превозио „Раденску“, отели возача, везали га и пребацили у товарни део са борцима, док су двојица терориста сјели у кабину и одвезли камион право до Бугојна. Послије искрцавања запретили су возачу да мора да ћути или ће бити убијен. Међутим возач је одмах отрчао до полицијске станице и алармирао милицију шта се догодило и да се на подручју Бугојна налази велика терористичка група.

Почетни дио групе чинило је 19 терориста, од чега 9 емиграната (Аустралијанаца) и 10 имаоца југославенских путних исправа. Њихова имена су: Амброзије Андрић, Адолф Андрић, Павао Вегар, Илија Главаш, Ђуро Хорват, Вејсил Кешкић, Виктор Канцијанић (Коцијанчић), Петар Бакула, Лудвиг Павловић, Мирко Власновић, Илија Ловрић, Филип Бешлић, Стипе Љубас, Владо Милетић, Винко Кнез, Иван Прлић ,Никола Антунац, Вилим Ершек, Видак Бунтић.

Послије откривања групе покренута је операција ликвидације усташке терористичке групе под називом „Радуша“.

Први који су ступили у контакт са терористима на планини радуша била је чета Војне полиције из Сарајева. Било је око 80 полицајаца који су већином имали пушле М-48 и старе системе везе за разлику од усташке групе која је имала саврмено наоружање. Прва жртва која је пала са стране ЈНА био је командир чете Војне полиције који је убијен снајперским хицем кад је кренуо сам у сусрет терористима како би их похапсио. Убрзо су у помоћ послате и остале једнице, међутим војници ЈНА и милиција били су сувише преслаби иако бројни против добро обучених и наоружаних терориста. Из подручја Хрватске, и цијеле БиХ ангажоване су снаге безбједности укупне јачине преко 10.000 људи. Терористи који су остали затечени да нико од становништва не жели да им помогне осим католичког свештеника одлучили су да је вријеме да се разбију на мање групе и да крену у различитим смеровима. Једна група тројки кренула је ка Загребу, друга ка Београду, трећа ка Сињу, четврта ка Травинку, пета према Велебиту и шеста према Мостару.

Црна тројка која је кренула ка Загребу ликвидирана је добро припремљено засједи. Друга ликвидирана група је она која је кренула ка Травнику и трећа која је требала да крене ка Мостару. Остале групе када су схватиле да ће тешко да се пробију променили су план операције и остали на подручју Радуше и Вран планине јер већина њих је у том дијелу имала родбину која је прихватила да им буду јатаци. Због тога потјера за терористима трајала је уместо 14 скоро 40 дана. Том приликом на подручју села Трмбудси ликвидирана су још двојица теростиа који су се скирвали код мајке једног од њих. Трећи из те групе Амброзије Андрић ликвидиран је при покушају пребацивања из средње Босне ка Херцеговини.

Терориста Видак Бунтић ликвидиран је при покушају повратка у село Ограђеник код Читлука, када је упао у милицијску зас.еду и ликивидиран.

Последњи из групе одбегли Мирко Власиновић је ухапшен пред Задром 28. јула када је и операција завршена.

ЈНА, милиција, републичка и савезна СДБ током 40 дана потјере успјели су да убију 15 терориста и да заробе још њих четворицу. Четворици ухапшених је суђено пред Војним судом у Сарајеву због тероризма и оружане побуне. Тројица из Бугојанске групе су осуђена на смрт и стријељани, док је преживио једни Лудвиг Павловић који је тад имао 17 година. Зато што је био тек пунољетан осуђен је на затворску казну од 20 година затвора. Он је из затвора изашао уочи самог почетка рата 1991. и под сумњивим околностима убијен је у Студеним Врлима на путу између Томислав Града и Посушја хицима у леђа. Мит који и данас кружи говори да је налог за његово убиство лично дао Фрањо Туђман, али то су биле гласине које нико није могао да докаже. С друге стране говори се да је он погинуо као припадник ХВО у сукобу са једницама ЈНА.

На страни ЈНА убијено је 13 припадника снага безбједности и то највише припадника Војне полиције и Територијалне одбране из Бугојна и Травника.