У крагујевачком мушком конаку, у опису Јоакима Вујића, био је истакнут и искључиво лични простор назван парадна соба кнеза Милоша.

Ту су биле, на источној страни, иконе и кандило, а около, како Јоаким дискретно наводи, “разна светска изображенија”.

Према знатно каснијем Каницовом опису, писаном са позиција грађанског морала с краја 19. вијека у крагујевачком конаку су се налазиле и “француске голицаве слике”, заправо копије митолошких и историјских композиција великих мајстора 16. и 17. вијека, какве су српски као и многи други сликари израђивали у Бечу, подсјећа портал Лепоте Србије. Требало је да оне буду показатељ личног укуса кнеза Милоша, будући да то нису биле слике политичко-програмског карактера.

Оне су служиле као манифестација свијести о лијепом, која је у Европи од друге половине 18. вијека чвршће повезана са сликом као умјетничким дјелом. Истакнут статус у друштву се тако испољавао и сакупљањем умјетничких дјела.

Дворска збирка слике је касније увећавана, и од 1836. године изложена је у Топчидеру. У њој су се налазиле углавном копије Рубенса, Коређа, Гвида Ренија, али и дјела Арсенија Теодоровића, као што је портрет Доситеја Обрадовића и Мучења свете Варваре, неколико слика Распећа и аутопортрет Јована Стаића Тошковића.

Стварање збирке слика говори о идеји развијеној у најближем кнежевом окружењу да се кнез репрезентује и као познавалац умјетности. Да је свесно изграђивао свој лик као добротвора уметности, види се и у његовој активности као мецене, када је младог сликара Павла Радомировића послао о свом трошку на студије Ликовне академије у Бечу, и чији је рад помно пратио.

Иконе и кандило на источној страни исте, парадне собе, свједоче о развијеној личној побожности кнеза Милоша. Познато је да се кнез молио три пута дневно и да му је прије изговарања молитве доношено кандило којим би окадио собу. Послужитељ би се затим повлачио и остављао кнеза у потпуној интими.

У Топчидерском двору су репрезентативна и религиозна функција раздвојене, а у соби која је имала молитвену намену налази се долап, односно уградни орман за одлагање постеље и ствари, што говори да је управо та соба служила и као спаваћа.

Како је простор за молитву био истовремено и најприватнији, види се да идентитет кнеза као хришћанског владара није био манифестован само у јавним приликама церемонијалног одласка у цркву недјељом и празницима већ је био у истој мјери укорењен и у његовом приватном животу.

Тако су, за разлику од канцеларије, у којој је исказана званична страна личности кнеза Милоша, која се односила на легитимитет његовог положаја и сам посао владања, у парадној соби, односно богомољи, исказани они квалитети који њега дефинишу као приватну личност.