Какав отац такав и син. Срђан и Зоран, двије генерације Пашалића свој животни позив пронашли су у служби полиције. Иза оца Зорана налазе се три деценије успјешне каријере и службе. Док је иза сина Срђана тек прва година.

Зоран не крије да је поносан на сина. Вјерује и жели да ће ученик надмашити учитеља.

Када је 1990. године покушао уписати средњу школу унутрашњих послова у Сарајеву без образложења добио је одбијеницу. Међутим није се одустало, иако су вихором рата снови на једно вријеме морали сачекати. 1993. године, одмах по завршетку средње школе приступио је у Војску Републике Српске.

На првој линији одбране, у чети посебне јединице полиције, тек младића Зорана и његове другове чекали су тешки дани.

Свако вријеме носило је своје изазове. Али и жељу да се на те изазове одговори на што бољи начин. По завршетку рата одлучио је приступити Министарству унутрашњих послова.

Прво је завршио курс, а у жељи за додатним напредовањем и вишу школу. Акције и успјеси низали су се у годинама које су долазиле. Једна од медијски пропраћених акција у којој је Зоран учествовао са својим тимом је она из 2005. под називом “Ескалибур”.

Признања и награде нису изостале. Док данас красе зидове канцеларије подсјетници су неким новим генерацијама на пут којим сваки млади полицајац треба да крене. Надређени додају, привилегија је таквог човјека имати у својим редовима.

Зато са поносом истичу да је Зоран Пашалић који је узор осталим радним колегама, радну каријеру започео и градио у Полицијској управи Бања Лука. Добитник је Сребрног знака полиције, Златног знака полиције и многобројних похвала – пут је то на који могу да се угледају, како његов син са почетка приче, тако и други млади полицајци који желе сличне успјехе.