Етнолог Весна Марјановић напомиње да је модел светковања славе прилично разуђен, као и да “црква има своја правила, а народ своја”!

Славски колач, кувано жито, свијећа, тамјан и вино уз икону породичног светитеља неизоставни су елементи празничне структуре. Уз улогу домаћина у сјечењу колача, присуство гостију и храном богата славска трпеза најчешћи је облик прослављања крсне славе.

Обичаји о празновању крсне славе постали су основа српског идентитета у односу на остале ентитете на Балкану.

Етнолог Весна Марјановић напоње да је модел светковања славе прилично разуђен, као и да “црква има своја правила, а народ своја”.

– У народу и његовој перцепцији обичаја неки елементи се прихватају, а међу њима су славска свијећа, славска икона, кандило, славски колач, понекад један, два па чак и три. Такође, вријеме прослављања варира од једног до три дана, а неки елементи се и данас тешко прихватају попут кољива или жита, које је у народној обичајној пракси искључиво повезано с култом мртвих – објашњава етнолог.

Осим тога, многе обредне радње су паралелно настајале и у вријеме хришћанства и православља те се не могу строго повезати са предхришћанским добом, додаје Марјановић. Ваља имати на уму и да свака микро заједница, односно свака породица, развија и своје обрасце понашања, своје обичаје и ритуале када прославља крсну славу. Зато се у нашој струци каже да је “крсна слава обичај у којем је правило да нема правила”.

Дакле, остају на снази неки ритуали који имају смисла за саму заједницу, неки ишчезавају ако је потреба и вјера у њих престала док се истовремено рађају нови облици. Све то проистиче из перцепције обреда дате средине или пак, самог односа становништва према локалној цркви и њиховом пароху.

Седам правила која прописује Црква

Становништво је кроз историју градило однос према слави, те су се обичаји мењали до те мјере да су вјерници практиковали чак и непожељно понашање. Зато је Црква уводила и забране.

– У канонизованом дијелу слављења крсног имена, крсне славе, Српска православна црква је прописала шта се мора поштовати на релацији празник – светац – свечар. Према старијој црквеној литератури из 15. вијека одређено је седам главних сегмената који чине основну структуру славског ритуала: молитва, крсна свећа, крсни колач, кољиво, вино, тамјан, зејтин и икона – за које се држи да их је установио и канонизовао Свети Сава. Свако друго понашање било је критиковано – објашњава наша саговорница.

Другачије у градовима у односу на села

– У прошлости, крсне славе су се у градовима разликовале од оних на селу: по начину гошћења, храни која се припремала и посебном послужењу у ситним колачима. Такође, структура празника је била и у прошлости као и данас више према прописима Српске православне цркве у погледу примјене основних елемената славског обреда: славске иконе, свијеће, колача, жита, вина. У граду су породице славиле свој празник један дан, односно највише два дана. У јужним крајевима, рецимо Врању, светковало се навечерје с гостима, као и дан славе, док је према сјеверу углавном празнован само дан славе – прича Марјановић.

Негдје неколико погача, негдје ниједно кољиво

Ипак, Марјановић објашњава да се, у цјелини гледано, обичаји разликују широм Србије, а ово културно наслијеђе преноси се породично, са генерације на генерацију, наводи Блиц.

Негдје се припрема од четири до једног славског колача, или чак нема упште колача, као што је у Војводини. Припрема жита изостаје у већини породица а у новије вријеме почињу с припремом под утицајем Цркве. Негдје се пали само једна свијећа или се паљи свећа на колачу. Међу тим примјерима су и ломљење колача у домаћинству или/и одлазак у Цркву на дан празника. Често се чује у народу да славе славу онако како су наслиједили од оца а не онако како им каже њихов парох.

Гости на слави су у прошлости били из фамилије и ближи пријатељи. Увијек су се позивали. То је чинио у неким крајевима домаћин, а понегдје и старији дјечак. Од дарова се доносило воће – најћешће јабука. Славски ручак је увијек био богатији и раскошнији неголи обичним празницима. По одласку са славе спремали су се дарови у храни за оне који нису дошли, или пак да се храна нађе онима који путују даље. У гружанским селима се каже “послаци”, у Мачви “милошта”.

Генерацијски јаз утиче на обичаје

На просторима гдје је одржана сталност становништва, гдје млади људи нису одлазили у велике градове, и гдје није био нарушен генерацијски низ и склад, бар када је ријеч о слави, она је провођена по старом обичају и постепено је примала новије и савременије форме светковине, односно постајала је више свјетовна. Више се полагало на гозбену свечаност, а мање се славило према црквеним кодекима.