Поп Владимир – Влада Зечевић (1903-1970), православни свештеник, студент проте Стеве Димитријевића, који је изневјерио Дражу Михаиловића и своје четничке саборце, замијенивши током Другог свјетског рата свештеничку мантију партизанском униформом, био је вјећник Другог засјеадња АВНОЈ-а и први министар полиције у „Демократској држави Југославији“ Јосипа Броза.

На промоцији моје књиге о проти Стеви у Алексинцу 5.јула 2001.г. био је један Алексинчанин, емигрант из Аустралије, пријатељ брата по оцу др Босе Милошевић, Веселина – Вићи Прљинчевића. Њих двојица су заједно били у четницима. Био је то његов први долазак у отаџбину након Другог светског рата и он је , по повратку за Аустралију, написао за „Искру“ утиске са моје промоције, наводи аутор текста Зорица Пелеш.

Био је одушевљен што се коначно у Србију вратила слобода и што су се почеле појављивати књиге попут моје о проти Стеви („Искру“ иначе уређује Владимир Љотић, син Димитирја Љотића, који живи у Енглеској).

Он је чика Вићи донио из Аустралије копију „Службеног гласника “ од 6.ожујка (марта) 1945.г. у коме је на наславној страни био указ о „ПРИВРЕМЕНОЈ ЗАБРАНИ ВРАЋАЊА КОЛОНИСТА У ЊИХОВА ПРЕЂАШЊА МЈЕСТА ЖИВЉЕЊА.“

Нисам могла да се повратим од чуда и покварености попа Зечевића и србских комуниста, који су на перфидан начин забранили повратак Србима и Црногорцима на њихова вјековна огњишта – на КОСМЕТ. Да се Власи не досјете, они нису навели да забрана важи за прогнане Србе и Црногорце са Космета, већ су их прекрстоли у „КОЛОНИСТЕ“. Како неко може бити колониста на земљи на којој је рођен и он и његови преци?!

Чика Вића, чији је отац проф, Призренске богословије Александар – Алекса Прњинчевић, рођен у селу Бабљак код Урошевца и потомак је лозе Немањица, рођен је у Призрену 1924, као и његове сетре и браћа и сви они су са осталим Србима били протјерани са својих косметских вјековних огњишта, наводи портал Српак историја.

У тој „ЗАБРАНИ“ поп Влада изражава „збринутост“ за те тзв.колонисте, јер није као вријеме за њихиов коначни повратак на Космет, а и било би им наводно да се излажу трошковима путовања на Космет који нису били мали.

„Службени гласник“ је штампан ЛАТИНИЦОМ у сред Београда и то на хрватском, јер за назив мјесеца марта Хрвати користе „ожујак“. А и Други светски рат није још званично био завршен.

По повратку из Алексинца однијела сам копију тог „Службеног гласника“ у Архив САНУ и сви запослени су се запњили када су је видјели, јер у Архиву САНУ нису имали ни један примјерак тог злосрећног „Службеног гласника“ од 6.марта 1945.г., па су ме замолили да им га ископирам.

Милсим да је све ово УЖАС!