За светитеља проглашен тек 211 година од своје смрти

Посљедњи владар лозе Немањића, цар Стефан Урош V рођен је 1337. године.

Убрзо након смрти његовог оца, цара Душана, млади, деветнаестогодишњи Урош крунисан је за цара.

Што због историјских околности, његова владавина била је у сваком погледу потпуно супротна од владавине његовог оца.

Снажна личност цара Душана успијевала је да нетрпељивост међу српском властелом одржава да не букне, али након његове смрти 20. децембра 1355. новостворена властела која је имала огромне посједе по Грчкој почела је одмах да отказује послушност, да отцјепљује своје посједе од Србије, а једини елемент на који се престолонасљедник Урош могао ослонити била је стара рашка властела. Уз Уроша чак више није била ни његова мати, царица Јелена.

У народу је касније створена легенда о њему као о “нејаком” Урошу, који је иза оца остао “дијете у колијевци од четрест дана”, а тако је било и у цркви која га је прогласила за светитеља. Главна кривица за његово страдање и деобу царства бачена је на браћу Мрњавчевиће и властелу која се нагло обогатила у претходним ратовима и пљачкама.

Чињеница је да нови српски цар није успијевао да заштити државу ни од спољашњих напада, а ни од унутрашњих разарања. Најозбиљнији противник био му је Симеон Немањић, Душанов полубрат. И поред тога што је сва српска властела и црква стала уз цара Уроша, Симеон, војно далеко снажнији, прогласио је себе царем и завладао Епиром и Тесалијом, што је за последицу имало цепање српске државе на два царства – Урошево и Симеоново.

У таквом расулу одиграла се Маричка битка између турске и српске војске, гдје је Србија тешко поражена, а браћа Мрњавчевић погинула. Два мјесеца касније, преминуо је и цар Урош у својој 33. години, подсјећа Информер.

Хроничари оног доба пишу: “Његовом смрћу сконча се Царство српско, јер он бијеше седми и посљедњи владар из рода Немањина”.

Вукашин (ни)је убио Уроша?!

Митови често имају утемељење у историји. Међутим, некад и историчари погреше и више верују причама које се преносе с колена на колено него изворима. Један од примера тога је тврдња да је краљ Вукашин убио цара Уроша.

Многи историчари из прве половине 19. вијека, у вријеме кад се методологија ове науке тек озбиљно развијала, вјеровали су у ову тврдњу. Ваљда је дјеловало логично да је Вукашин, неко ко је у народним пјесмама описан као узурпатор (што у суштини и јесте био, јер је 1370. заиста и преузео власт у царевини), морао да убије Уроша Нејаког.

Тако у песми “Смрт Душанова” први српски цар на самрти поручује “Мили куме, Вукашине краље! / Аманет ти моја царевина! / И аманет сви моји градови! / И аманет све моје војводе / По свој мојој редом царевини! / И аманет мој нејак Урошу / у кољевци од четрдесет дана! / Царуј, куме, за седам година, / осме подај мојему Урошу”. Међутим, “он царова шеснаест година; / колико је зулум поставио, што ношаше сиротиња раја, / што ношаше свилене хаљине, / тад обуче сукнене хаљине”.

Урош Нејаки умро је 2. децембра по старом, а 15. по новом календару 1371. године, као последњи српски цар.

За светитеља је проглашен након 211 година од своје смрти, а његове мошти се налазе у фрушкогорском манастиру Нови Јазак.