Законом о ковању сребрне монете, прије 150 година, 12. децембра 1873. динар је у Србији постао званична новчана јединица.

Назив динар изворно је римски, латински. Првобитно, била је то сребрна кованица, која се појавила негдје средином 3. вијека прије нове ере. Латинско значење (денариус, денарии) било је десетица.

Новац тог назива кован је у Римском царству током пуних 500 година. Та ријеч је постала и синоним за новац уопште. Одатле, термин је у нешто измијењеном облику прихваћен међу Грцима, као динарион, а потом међу Арапима. Златни динар кован је у Дамаску, почев од 696. године, по узору на византијске златнике, знане као солудус. Од тада коришћен је термин динар.

Одатле, назив кованице динар, изворно европски, посредно се враћа на стари континент, паралелно са експанзијом Арабљана широм Медитерана.

Вијековима потом, златник динар, управо попут византијског солидуса, биће, као појам ваљане монете, широко коришћен паралелно са другим кованицама, стотинама година. Владари тадашње Европе, у раном средњем вијеку, нису ни ковали златнике. Врхунац вриједности за њихове могућности биле су сребрне кованице.

Треба имати у виду да је широко повјерење које је арабљански динар уживао, таман попут византијског солидуса, долазило од чињенице да му вриједност није нарушавана слабијим саставом кованица. Ово је иначе са другим монетама које су ковали најразличитији владари и моћници, градови, било, прије или касније, уобичајено понашање.

Међу Србима, назив динар појављује се, колико се зна, 1214. године. Дакле у вријеме владавине Стефана Првовјенчаног (1196–1227) првог краља династије Немањић.

У Србији кованица под називом динар, постојаће вијековима, до краја постојања средњовјековне српске државе, односно пада деспотовине 1459. године. Кована је од сребра.

На простору нововијековне, обновљене Србије, током 19. вијека, у оптицају је био низ монета, и турских и европских. Било је то, из данашњег угла, непојмљиво стање. На малој територији у оптицају су биле десетине монета различитог поријекла. Мјењача новца било је посвуда. Слична је ситуација била са системима мјера. Није то била јединствена ситуација, тако је било и другдје. Стандардизације су поступно изведене током 19. вијека.

Колико се зна, до 1869, на простору Кнежевине Србије биле су у оптицају чак 43 врсте новца. Обрачунска валута је био грош, мада је и ту било разлика. Срби су тако називали турску монету вриједности 40 пара. Односи валута одређивани су о Ђурђевдану и о Митровдану. Најчешће су биле аустријске кованице, златни дукат, сребрни талир, форинта, цванцик.

Због хаоса на пољу финансија, који је сваком био очигледан, књаз Михаило јануара 1868. шаље министра финансија Косту Цукића у царски Беч, како би утаначио ковање српске монете.

Прва формална одлука у том смислу донесена је марта 1868. Турска је међутим била противна, инсистирајући да вазална Србија нема право на сопствену валуту. У Бечу су ипак израђење кованице у апоенима од 1, 5 и 10 пара.

Постојала је намјера приступања Кнежевине Србије Новчаној конвенцији коју су у Паризу децембра 1865. потписале Француска, Белгија, Италија и Швајцарска. Била је то стандардизација Латинске финансијске уније, зоне франка, која је била на снази до 1926. Тада је у Србији прихваћен и децимални финансијски модел.

Иако је Србија у више наврата настојала у том правцу 1874, 1879, 1890, званични Париз је то одбио. Постојао је проблем финоће кованих апоена, а наглашавано је да не постоји повјерење у друге ковнице осим париске.

Коначно, одлучено је да се, по узору на назив кованица средњовјековне Србије, уведе монета под називом динар. Званично то је учињено 12. децембра 1873. (по старом, онда званичном јулијанском календару, 30. новембра).

Чедомиљ Мијатовић (1842 – 1932) тада министар финансија, економски стручњак, литерата, дипломата, радио је тада на том плану, по налогу владе, односно кнеза Милана Обреновића. Мијатовић је припремио приједлог Закона о ковању монета који је коначно поднијет Скупштини.

Током засједања народни посланици водили су полемику о називу монете. Било је разних приједлога, осим динара, предлагано је име франак, као и разни други домишљати називи, попут србљак стопарац, стопар, петгрошић.

Коначно, усвојен је Закон о ковању српске сребрне монете. Предвиђене су кованице у апоенима од пет, два, један и пола динара. Иако је закон одредио израду шест милиона динара, то није реализовано. Израђено је укупно 3,6 милиона. Већ тада је планирано и утемељење емисоног завода Србије.

Тако су у државној ковници Аустријског царства у Бечу 1875. године, исковане монете које је предвиђао усвојени закон. На њима се налазио лик књаза, потоњег краља Милана, са натписом “Милан М. Обреновић IV књаз српски”. Са дуге стране стајала је номинална вриједност апоена.

Пошто је Србија, у складу са одлукама Бечког конгреса 1878. и фомално постала међународно суверена држава, донесен је, 10. децембра, Закон о српском народном новцу.

Први златници у Србији 19. вијека исковани су 1879. Били су то апоени од 20 динара. На њима се такође налазио лик владара и натпис “Милан М. Обреновић IV књаз српски”.

Познати “миландори”, златници у апоенима од 10 и 20 динара исковани су поводом проглашења Србије за краљевину фебруара/марта 1882.

Привилегована Народна банка Краљевине Србије утемељена је јула 1884. године. Стручна помоћ затражена је, и добијена, од Белгије. Тако је коначно утемељен емисиони завод Србије. Тада је емитована прва српска папирна новчаница, вриједности 100 динара.

До тада у оптицају су биле искључиво кованице. Била је идентичне вриједности са француским, односно белгијским и швајцарским франком.

Натпис на њој био је на српском и француском. Вриједност јој је очувана деценијама. Током Првог свјетског рата мијењана је за 88 француских франака. Из оптицаја је искључена фебруара 1921. године.