27/12/2022
Рука правде стигла их је захваљујући муњевитој акцији тадашњих оперативаца ОЗНА, махом Срба, који су на измаку Другог свјетског рата уз помоћ преживјелих логораша идентификовали злочинце који су покушали да побјегну из земље, открива бивши обавјештајац Службе државне безбједности Божидар Божа Спасић.
Чувала их војска
– У питању су кољачи Усташке војнице распоређени на различитим функцијама по логорима, од чувара и ниже рангираних заповједника који су у општем ратном метежу успјели да побјегну у Аустрију. Немајући појма ко су, Енглези су у Блајбургу зауставили воз с две композиције препуне тобоже политичких избјеглица из Хрватске, како су се представљали. Захваљујући брзој интервенцији српских обавјештајаца у ОЗНА, они су идентификовани. Када су чули о коме се ради, Енглези су те двије композиције само вратили ка Марибору у руке партизана. По Титовој одлуци ликвидирани по кратком поступку – испричао је Спасић како је у сумрак Другог свјетског рата почела борба против усташких терориста.
Битка за правду је настављена наредних деценија и један за другим широм свијета падали су као крушке усташе које су се криле у емиграцији, махом у земљама које су из разних разлога одбијале да их изруче у тадашњу СФРЈ. Ликвидирани су на улици, на спавању, нигдје нису могли да се осјећају сигурним. Ову битку у СДБ пуних 15 година водио је и сам Спасић, који је, као оперативац, био задужен за борбу против екстремне усташке и албанске терористичке емиграције.
– Главешине попут Макса Лубарића, Динка и Наде Шакић (заповједници логора Јасеновац и Нова Градишка) пацовским каналима су се размилили по свијету и уточиште нашли махом у Јужној Америци. Ловили смо их годинама као псе и ликвидирали једног по једног. Многи ме данас питају зашто нису смакнули Динка и Наду Шакић, који су били одговорни за стотине српских жртава у Јасеновцу, а који су се крили у Аргентини и Парагвају. Прво, до њих је било тешко доћи јер их је 24 сата дневно седам дана у недјељи чувало око 50 војника, друго, схватили смо да код њих долазе усташе из цијелог свијета.
Динко и Нада Шакић су постали наш мамац, пратили смо све који долазе код њих, идентификовали их, а потом, једног по једног, ликвидирали када би се вратили у своју земљу. На овај начин смо смакли 10 до 15 усташа из Јасеновца који су долазили код Шакића, а нама су се лијепо намјестили као на тацни – испричао је саговорник.
Случај „Барешић“
Шакић је, како открива Спасић, и не знајући одиграо кључну улогу у хватању Мира Барешића, који је 1971. звјерски убио југословенског амбасадора у Шведској Владимира Роловића. Иако је за ово убиство осуђен на доживотну робију, убрзо је пуштен у замјену за таоце из авиона који су отели хрватски емигранти и тада му се, како се чинило, губи сваки траг.
– Барешић је пребачен у Парагвај и Шакић је, захваљујући својим везама у америчкој обавјештајној служби ЦИА, успио да га запосли као телохранитеља угледног америчког сенатора. Ми смо били у обавези да гледамо све могуће снимке који су се појављивали и тако смо, гледајући неки филм с прославе у Вашингтону, уочили неког ко би могао бити Миро Барешић. Идентификовали смо га када се састао са Шакићем, наставили смо оперативно праћење и установили да је то заиста он. Услиједила је протестна нота Американцима који су га послије два мјесеца под притиском југословенских власти вратили у шведски затвор – испричао је Спасић, објавио је Интермагазин.
Барешићу је 1985. казна преиначена у 18 година затвора, а двије године касније пуштен је на слободу, послије пола одслужене казне. Вратио се у Хрватску послије проглашења независности, а убијен је 31. јула 1991. под неразјашњеним околностима у селу Мирање Доње крај Бенковца.
Артуковића тражили у пакету с Ђујићем
Андрија Артуковић, десна рука Анте Павелића, био је још један од усташких зликоваца који је успио да се измигољи послије Другог свјетског рата и побјегне у Америку. Изручен је средином осамдесетих година прошлог вијека.
– Када је тражено изручење Артуковића истовремено је од САД захтјевано да испоруче и четничког војводе Момчила Ђујића, али су нас Американци два пута одбили јер нису жељели да испоруче Ђујића. Артуковића су испоручили када је већ био озбиљно болестан. На носилима су га унијели у загребачку затворску болницу Реметинец. Два пута сам га обишао у затвору, али је толико био сенилан да није ни знао гдје се налази, а камоли шта прича. Никада није устао из тог кревета, у ком је и умро 1986, али је ипак умро у нашој земљи – испричао је Спасић.
Чињенице:
* 10 до 15 усташа из Јасеновца ликвидирано захваљујући Динку Шакићу, који је послужио као мамац
* 50 војника чувало је 24 сата дневно Динка и Наду Шакић у Аргентини и Парагвају
* 7.000 имена усташких терориста било је у специјалној књизи СДБ
Злочинцима пуштао колце телефоном
Почетком осамдесетих, када сам преузео сектор борбе против усташких и албанских терориста у емиграцији, почео сам да спроводим специјални рат против њих. Имао сам књигу са 7.000 имена усташа широм света које сам звао у два-три ујутру и пуштао им с касетофона Ужичко и Чачанско коло. То их је излуђивало и псовали су ми мајку четничку. Циљ је био држати их у сталном страху, да знају да смо близу и да им дишемо за врат. И плашили су нас се јер су знали да знамо све о њима и да не постоји тај бирцус и мрачна кафана било гдје у свијету гдје се они могу сакрити, а да ми то не знамо, открио је Спасић.
Спасићима служба породична традиција
У СДБ сам ушао на захтјев тадашњег руководства ове службе јер су процијенили да ја то могу. То је иначе наша породична традиција. Мој стриц, по ком носим име, 1941. био је први командант партизанске милиције у ослобођеном Чачку, мој отац и његов други брат су радили у служби, тако да нам је то у крви. Традицију су прекинули моји синови, који нису хтели ни да чују за овај посао. Српске обавјештајне службе деценијама су биле изузетно поштоване у свијету. Методе по којим су радиле данас се проучавају у готово свим обавјештајним школама у свету, испричао је Спасић, који је за свој рад два пута одликован.
